Imunoplex
Tinkture
Znakovi Pored Puta
Jeknic.rs
Biljna Ishrana
Soja Food
Ciscenje Organizma - OKP Paket
Imamo 54 gostiju na mreži
Home Clanci Clanci - Nauka i Biblija Žrtve paganskih sanjara (2)
Žrtve paganskih sanjara (2)
Žrtve paganskih sanjara (2) Nove generacije rastu "programirane" da žive u nestvarnim svetovima, bez snage i želje da "koračaju protiv vetra". Ko će se suprotstaviti beznađu i problemima kada oni odrastu? Ko će se boriti da ovaj svet ostane kakvo-takvo mesto za život?

Poslednjih decenija 20. veka stiče se utisak da lepa književnost svoje poklonike nalazi uglavnom u intelektualnim krugovima, dok šira publika pokazuje daleko veći interes za film i TV. Nećemo se upuštati u razmišljanje o tome da li su avangardna strujanja u književnosti 20. veka u izvesnoj meri uslovila pad popularnosti pisane reči u široj publici, koja nije mogla da razume nove trendove. Uporedićemo sličnosti i razlike pisanih i audio-vizuelnih medija. Najvažnije pitanje na koje ćemo pokušati da damo odgovor jeste: Kako ovi mediji utiču na lični angažman publike u stvarnosti života?

Razmotrimo specifičan uticaj filma i televizije na gledaoce. Prisustvo televizije u našim domovima odavno je nadmašilo popularnost koju je roman imao u XIX veku. Jedna je nevesta nedavno izjavila: "Počinjemo život samo sa najnužnijim stvarima: krevetom, šporetom i televizorom." Statističke analize rađene u SAD utvrdile su da je prosek gledanja TV-programa po stanovniku šest i po sati dnevno. Pritom treba imati u vidu da 98% američkih domaćinstava poseduje TV-aparat. Kod nas po našem saznanju temeljna studija ove vrste nije rađena.

Upravo je film prvi u sebi sjedinio dva književna roda - on poseduje osobine romana i drame - koncentrišući karakteristike svakog od njih. Drevni mudrac reče da jedna slika vredi hiljadu reči. U tome je tajna moći filma. Reč je o stepenu poistovećenosti fikcije sa stvarnošću: dok roman ne samo da zahteva čitalačku kulturu, već i napor da se iz fizičke stvarnosti prede u izmišljeni svet, čime čitalac u nekoj meri čuva svest da je u pitanju "samo priča", pojavom filma i televizije ta granica izmedu stvarnosti i fikcije potpuno se gubi. Slika je stvarna, glas je stvaran; ali, nažalost, ono što se prikazuje nije autentičan život.

Mnoga istraživanja su pokazala da fikcija sa ekrana ili platna negativno utiče na razvoj intelektualnih sposobnosti. Deca koja svakodnevno satima konzumiraju TV-program prema svim studijama pokazuju nedostatak pažnje, slabo jezičko izražavanje i slabo razumevanje onog što se čita, kao i nedostatak analitičkih sposobnosti, kreativnosti i doslednosti. Uzrok tome je specifičnost komunikacije koju televizija uspostavlja sa gledaocima: percepcija slike ne zahteva čak ni pismenost, posebno obrazovanje, kao ni naročit intelektualni napor i sputava kritičku sposobnost gledaoca.

zrtve-paganskih-sanjara2-2Film je najpotpunija imitacija stvarnosti zahvaljujući svojoj vizuelnoj komponenti, koja angažuje čula, zaobilazeći moždane centre odgovorne za razum i inteligenciju. Bez obzira na našu moralnu ocenu sadržaja filma ili emisije, naš perceptivni sistem pokreće fiziološke reakcije, kao da je reč o stvarnom dogadaju. Za razliku od pozorišta, film uklanja svest o pozornici i granicu izmedu stvarnosti i privida, čime na naročit način gledaoce pretvara u učesnike. Posmatrajte dete koje po prvi put u životu gleda neki film. Kada su nas kao decu kolektivno vodili u bioskop da gledamo Ta divna stvorenja, u jednom trenutku slon u prvom planu pojurio je ka snimatelju. Devojčica pored mene vrisnula je i skočila na stolicu. Poznat je niz primera prvog susreta s TV-programom dece odrasle bez televizora: prizori nasilja izazivaju kod njih istinsku traumu svojstvenu sličnim iskustvima u stvarnosti. Prema Vileru*, poželjno je da dete nema kontakt sa TV-ekranom u prvih dvanaest godina života, jer do tada njegova psiha nije sposobna da u potpunosti shvati razliku izmedu privida i stvarnosti, prošlosti i budućnosti, života i smrti. Drugim rečima, ono što dete vidi i čuje na televiziji ili filmu postaje deo njegove stvarnosti, oblikujući njegovu ličnost i usmeravajući njegovo ponašanje. Međutim, zar ovo pravilo prestaje da važi posle dvanaeste godine? "Svaki TV-program, svaka radio-drama, svaka oglasna reklamna poruka, svaka knjiga i časopis koji smo pročitali, svaka osoba koju smo posmatrali, svaka sumnja u srcu, svaka izgovorena reč - sve je zapisano, a ta svesna i nesvesna sećanja - zbir svega što smo uneli u svoj um - oblikuju ono što mi uistinu jesmo danas i što ćemo biti sutra."* Zar ekran nije poput vrata u neki drugi svet, koja proširuju našu stvarnost? Zar s tom namerom nije i stvoren? Zar mnogi među nama svesno ne pristaju na imitaciju života, poput one u latinoameričkim serijama koje podilaze ljudskom očaju u društvu nagriženom krizom? O neposrednim porukama sadržaja filmova ili TV-emisija mnogo je pisano. Medutim, malo ko se bavio uticajem ovih medija na čovekov doživljaj stvarnosti.

Bekstvo od realnosti

Dobro je poznato da su mnogi književnici stvarali upravo s namerom da se kroz pisanje isključe iz realnosti koja im je bila nepodnošljiva. Isto tako, i veliki broj čitalaca s istim ciljem uzima njihova dela u ruke. Pisac smatra vrlinom da, nalik nekom novom "stvoritelju", kreira nove, izmišljene svetove, proširujući granice fizičke realnosti. Ovo svesno bežanje iz mesta i vremena kome pripadamo, kroz stvaranje i konzumiranje umetničkih dela koja govore o drugim vremenima i mestima, u književnosti i umetnosti uopšte zove se egzotizam. Tako je, npr. bilo u književnosti XIX veka: pisci, bežeći u mašti od surovih društvenih potresa, odlaze, u vremenskom smislu, u pagansku ili hrišćansku prošlost (Grčka i Rim, Evropski srednji vek), a u prostornom smislu, u egzotične krajeve (Afrika, južna mora, Mediteran itd.) Ličnost sklona egzotizmu odlikuje se, s jedne strane, težnjom ka drugačijem, boljem svetu, a s druge, nesposobnošću da tu želju za boljim ostvari sopstvenim angažmanom u životnoj stvarnosti.

U prošlom broju utvrdili smo da je uslov uspeha romana kod šire publike dobar zaplet i zanimljiva priča. Knjige i filmovi obiluju hiljadama izmišljenih uzbudljivih priča. Kakav uticaj oni imaju na naš um? "Oni koji čitaju lagane, uzbuljive priče postaju nesposobni za dužnosti praktičnog života. Razvijanjem apetita za senzacionalne priče izopačuje se ukus uma, koji se ne zadovoljava dok ne počne da dobija tu nezdravu hranu. Ne postoji bolje ni pogodnije ime za one koji se odaju takvoj lektiri, nego mentalne pijanice."* Ovi ljudi sopstveni unutrašnji konflikt pokušavaju da reše fiktivnim putovanjem u drugi prostor i vreme.

Iz sveta prirodnih i društvenih nauka stižu nam upozorenja na moguću krizu planetarnih razmera, koja bi mogla da dovede u pitanje budućnost života na Zemlji. Zanimljivo je da u Bibliji proročki tekstovi ukazuju na predstojeću krizu planetarnih razmera. Kakav bi vid umetničkog egzotizma mogao pružiti osećanje izlaza čoveku suočenom sa neizvesnošću budućnosti cele Zemlje? Svakako onaj koji dopušta mogućnost otiskivanja u svemir. Međutim, za razliku od naučne fantastike, Biblija ističe da se rešenje nalazi u suočenju sa istinom o čovekovoj prirodi i stanju u koje je ona dovela ljudski rod, a ne u bežanju od te činjenice.

Uočimo da je fikcija isplativa filmskim i TV-producentima. Ako izuzmemo nekomercijalne filmove, postoje zahtevi koje jedan film treba da ispuni da bi postigao popularnost. Jedan od njih je taj da se život prikaže na način koji ovaploćuje želje i snove gledalaca. S druge strane, i tragičan ishod i pobeda "negativca" imaju porazan uticaj na psihu i moral čoveka. Negativan prikaz stvarnosti naglašava trnje, a zanemaruje ruže. Bilo da gajimo lažnu, "ružičastu" sliku sveta, poput Eme Bovari, što će nas dovesti do razočarenja ili uzrokovati životne brodolome raznih vrsta, bilo da svet vidimo crno kao Verter, što oduzima volju za životom, rezultat je isti. Mali i veliki ekran iskrivljuju stvarnost. Kada iluzija prestane, život izgleda siv, dosadan, prazan i nedostojan življenja.

Postajem ono što gledam

Filmovi koji prikazuju kako je neko zlo delo učinjeno, koji obiluju scenama punim vulgarnosti i nasilja, predstavljaju jeftin udžbenik poroka. Poslednje decenije ispunjene su nesrećnim dokazima direktne inspirisanosti nekih teških zločina scenama iz poznatih filmova. "Učenici" su bili uglavnom maloletnici. Jednu važnu pouku treba naučiti iz mnogih ovakvih primera. Dovoljno je što zlo postoji. Zašto ga ovekovečiti kroz medij koji savršeno imitira stvarnost i tako ga uneti u svest miliona gledalaca? "Zakon ljudskog uma je da se čovek menja (preobražava) u ono što mu je pred očima."* Fikcija, pročitana ili odgledana, pruža čoveku lažni izlaz iz nepodnošljive stvarnosti. Čovek u odredenom smislu postaje deo virtu-elnog sveta, odsutan iz realnosti. To bismo mogli da ilustrujemo spotom "Take me on" nekad slavnog norveškog pop-dua "A-ha", koji prikazuje ljubav izmedu stvarnog mladića i virtuelne devojke: čas on ulazi u svet "iza" ekrana, čas ona izlazi iz njega. Poznati američki glumac Bred Pit u jednom intervjuu je izjavio: "Strašno je koliko su se ljudi navikli da sede na kauču ispred TV-a i gledaju druge kako žive; postali su posmatrači, umesto da se uključe u realnost."* Zanimljivo, slično je ponašanje primećeno i kod osoba koje dugo meditiraju i teže kontaktu sa onostranim. Njihov život i dela, njihovo lice i reči odaju psihičku odsutnost. Ti ljudi nemaju ambicije da izmene stvarnost, čak ni u svojoj "bašti", kao što je rekao Volter. Ovakvo shvatanje života približava se paganskom shvatanju sudbine kao predodređenja.

Čitanje ovakve literature, kao i gledanje TV ili filmskog programa, ima, dakle, dvostruko dejstvo. Prvo, čovek se prenosi u virtuelan, fiktivan svet, i na taj način biva izgubljen i nekoristan za stvarnost koja vapi za borcima i "lekarima". Drugo, fikcija "ulazi" u čovekovu stvarnost, i to na više načina. Pre svega, fikcija na svoj način interpretira moralni zakon. Mnoštvo filmskih i TV-hitova poručuju da je moralni zakon bezvredan ili u najmanju ruku relativan. Ujedno, razmišljanje o nestvarnom može da utiče na našu stvarnost. "Najstrašnije kod TV-a je to što informacija ulazi u um, a da mi na to i ne reagujemo. Ona ide pravo u memoriju - a mi kasnije reagujemo na nju ne znajući zašto."* Kakve li fantastične strategije ovladavanja ljudskim postupcima putem video-tehnike! Mislite li da se takvom manipulacijom već mnogi ne bave? Saznajte koliko se novca troši na reklame! Kompanija Mind Commu-nication, Inc. jedna je od onih koji proizvode kasete za odvikavanje od pušenja i smanjenje telesne težine. Putem ovih kaseta šalju podsvesne poruke umu da prestane da puši ili mnogo da jede. Evo kako je to objašnjeno u njihovom katalogu: "Serija poruka upućenih podsvesti skrivena je ili zaogrnuta zvucima muzike ili talasa koji dopiru iz pozadine. Poruke su tek nešto tiše od muzike. One ulaze u mozak slušaoca zajedno sa muzikom, a da slušalac nije svestan da ih je primio. One su ispod nivoa na kom ih mozak svesno može registrovati." Zastrašujuće li moći! Koliko je ovaj metod uspešan? "Video snimci bombarduju i zasićuju ćelije vašeg mozga tako potpuno da postajete spremni, sposobni i voljni da izgubite na težini ili odbacite cigarete – sad i zauvek."* Možete li poverovati da nikom do sada nije palo na um da ovakve tehnike primeni i na manipulaciju ljudima van oblasti marketinga?

Čovek koji iz dana u dan ispunjava svoju dušu izmišljenim sadržajima priprema se da poklekne pred jednom većom obmanom: gledanje filmova, serija, pozorišnih predstava ili igranjem video-igara navikava um da privid prihvati kao istinu, što postaje gotovo automatski. Setimo se senzacije koju je pre više od pola veka izazvao čuveni Orson Vels. Glumac je zajedno sa nekolicinom kolega režirao radio-dramu zasnovanu na romanu pisca Herberta Džordža Velsa Rat svetova, u kome se govori o invaziji vanzemaljaca. Kako je radio-igra odmicala, fikcija je polako pod uticajem glumačkih sposobnosti prerastala u stvarnost. Uskoro je nastala histerija: slušaoci su panično iščekivali dolazak vanzemaljaca u grad, bežali glavom bez obzira ostavljajući sve, a neki su u panici i očajanju skakali kroz prozore višespratnica. Kada je na kraju radio-drame glas glumca saopštio komentar u stilu: "Bila je ovo samo šala", bes žrtava iluzije bio je ogroman. Šta ako neko opasniji i zlonamerniji od Orsona Velsa u planetarnim razmerama izvede novu verziju Rata svetova?

Mehanizam posrednog učešća

"Premda gledalac zna da su prizori samo namešteni, prividni prikazi situacija, ipak on biva emocionalno uvučen u sliku, kao da i sam preživljava isto što i glumac. Srce lupa brže, oči su pune suza, a gledalac se umom prenosi "u scenu". Manipulisanjem emocijama, jedna odglumljena preljuba pretvara se u milion stvarnih preljuba, jer se milion ljudi projektovalo u prividnu preljubu, dok u njihovim umovima ona postaje stvarnost. Sve postaje tako stvarno da im i tela reaguju. Osećanja požude do te mere obuzimaju gledaoca da, iako u nemogućnosti da fizički učestvuje, on mentalno i voljno biva njime jednako opsednut kao da uistinu to i čini."*

Možda ovu činjenicu smatramo beznačajnom. Razmislimo iz novog ugla o rečima Isusa Hrista: "Čuli ste kako je kazano starima: ne čini preljube. A ja vam kažem da svaki koji pogleda na ženu sa željom, već je učinio preljubu u srcu svojemu" (Jevandelje po Mateju 5:27,28). Ko zna koliko je bračnih kriza produbljeno "otkrivanjem tuđe golotinje" uvidom u izmišljeno-stvarnu intimu glumaca na ekranu. Gledaoce takvih emisija Isus Hristos smatra odgovornim kao i da su fizički u njima učestvovali. A filmski kritičari će na to: "Svi su gledaoci pomalo voajeri!" Dakle, svi oni pomalo čine upravo ono na šta ih je Hristos upozorio.

Kakvog li lukavog načina da se ljudi pretvore u lopove, ubice i preljubnike! Za glumce na ekranu to je samo pretvaranje, ali za one koji gledaju eto, bar na trenutak, prilike da čine sve one stvari koje Bog i društvo osuđuju, a da se ne moraju suočiti sa posledicama. Ali, da li je istina da se neće suočiti s njima?

zrtve-paganskih-sanjara2-3A onda su došle video-igre...

Mešanje virtuelnog i realnog otišlo je dalje za korak od sedam milja: dok kompjuteri mnogima predstavljaju samo korisne poslovne mašine, drugi ih koriste za zabavu i "ubijanje vremena" i - duše. Sigurno poznajete ljude "opsednute" video-igricama, odavno prisutnim i kod nas. Zvezda jedne svuda u svetu omiljene video-igre je Lara Kroft (Tombraider). Ona je virtuelna lepotica savršenih proporcija, nalik na nekakvog ženskog Džejms Bonda, opskrbljena vatrenim oružjem i poznavanjem borilačkih veština - heroina teških vremena. Ova virtuelna ličnost izlazi iz okvira jedne igre: snima ploče, bavi se manekenstvom i filmom!* Bila je i mis jednog našeg kompjuterskog časopisa. U jeku popularnosti ove igre, planirano je i snimanje filma u kome je trebalo da je glumi Demi Mur! Dakle, najpre je virtuelna osoba predstavljena kao stvarna ličnost, da bi je zatim glumila stvarna glumica. U pitanju je dvostruka virtualizacija po principu udvojenih ogledala: dok u filmu realna osoba glumi nepostojeću i predstavlja je kao realnu, u video-igri ništa više nije realno. U svesti konzumenta jeste. U Japanu je popularna Kjoko Date, digitalna zvezda koja u toku igre priča o sebi, svom životu i svojim planovima. Ona snima ploče i čak "planira" i učešće u emisijama tipa naše "Minimaksovizije"! Zainteresovani o ovim zvezdama mogu saznati na odgovarajućim internet-sajtovima, ili im se "obratiti" preko elektronske pošte.

Vrhunac uvlačenja čoveka u virtuelni svet sopstvenih podsvesnih želja ilustruje video-igra L'autre monde ("Drugi svet"), koju je lansirao francuski Kanal plus kao "simulaciju života". "Ne samo da igrač može komunicirati sa licem iz igre, već i ući u njegov svet. Igrač bira svoj izgled i karakter i polazi u susret virtuelnom stanovništvu, u Parizu, potpuno rekonstruisanom u tri dimenzije. On poseduje stan iz snova u srcu glavnog grada Francuske, može izabrati da organizuje zabave, da ide u kupovinu i učestvuje u političkom životu ovog virtuelnog sveta ... Dok se šetate, srešćete druge posetioce. Možete govoriti s njima, izraziti svoja osećanja."*

Kako "preživeti život"

Imajući u vidu sklonost čitalaca i gledalaca da beže iz stvarnosti koja im izgleda dosadna i mučna u nestvarni svet romana i TV-ekrana, valja nam na kraju odgovoriti na dva pitanja:

1. Kako pronaći snagu za raskid sa iluzijom i suočenje sa stvarnošću?

2. Šta pojedinac može da promeni ako se i uključi u stvarnost?

Nema sumnje da je stvarnost naših života često veoma bolna. Do ovog saznanja nisu došli još samo oni ljudi koji kao da fizički ili psihički žive "pod staklenim zvonom", bilo zbog materijalne sigurnosti ili zbog psihičke ili fizičke izolovanosti od šire zajednice. Postoje ljudi koji smatraju da tamo gde prestaju njihove lične potrebe materijalne ili emotivne prirode, prestaje da postoji i ostatak sveta. Pretpostavimo da vi niste takav čovek, i da vašu ličnu sreću, čak i ako ste od retkih koji su je ostvarili, remeti nesreća onih oko vas. To je ohrabrujuće, jer svedoči da ste moralna ličnost. Medutim, skrupuli su veoma neprijatno bogatstvo, jer u beskrupuloznom okruženju donose bol, usamljenost i potrebu za bekstvom. "Pobeći negde, daleko, što dalje, gde ne trebaju pilule za spavanje..." Eto nas, dakle, na putu da postanemo još jedan tragalac za srećom u virtuelnom svetu medija. U tom slučaju, naša želja za boljim svetom umesto u životu biće realizovana u nestvarnom svetu celuloidne trake ili pozorišne scene. Bićemo nalik ljubiteljima sporta koji, umesto da pokrenu svoje telo, svake subote i nedelje iz fotelje prate utakmice na TV-u sa pivom u ruci.

Zaista, televizijski program deluje kao moćno "sredstvo za smirenje", dok u "jačim dozama" deluje i kao sredstvo za uspavljivanje "širokih narodnih masa", koje efikasno ubija želju za borbom, dostignućima, radom i požrtvovnošću. Sve svoje želje, a bez opasnosti od zatvora, batina, zameranja i materijalne štete, gledalac od detinjstva može prividno da ostvari kroz iluziju TV-ekrana ili filma.

Snagu za borbu i rad čoveku pre svega daje saznanje da ta borba nije uzaludna i da ona može doneti rezultate. Da li je vredno boriti se u ovom svetu poremećenih vrednosti i šta činiti?

Možda ste vi od onih koji veruju da je čovek merilo svih stvari, onih koje jesu da jesu, a onih koje nisu, da nisu. Možda verujete da nas nauka i ljudski razum vode u bolji XXI vek. Možda još niste razmišljali o tome šta se uvek desi kad treba odrediti ko je taj čovek koji je mera svih stvari: sveštenik, predsednik države ili kralj, ili svako od nas. U svakoj od varijanti, dobijate ili teokratiju sklonu netoleranciji i progonstvu neistomišljenika, monarhiju, diktaturu, anarhiju ili "demokratiju" u kojoj svi rade šta žele, pri čemu ih upravo ta samovoljna različitost razdvaja i onemogućava da postanu jedinstvena politička sila.

Zaključujemo da u takvom načinu razmišljanja nedostaju apsolutna merila vrednosti. U nedostatku postojanih moralnih normi, ljudi čine zlo bez moralnih sankcija, a dobro bez pohvale i podrške. Bez jasnog razlikovanja dobra i zla, u nama se javlja stara Hamletova dilema: Biti ili ne biti, činiti ili ne činiti. Saznanje da nam delovanje u korist dobra može doneti neprijatnosti često nas drži u stanju pasivnosti. Stoga i odluku da se zlu suprotstavi umesto da beži može doneti samo ličnost sa čvrstim životnim načelima, koja su jača i od želje za životom, jača od straha od smrti. Jasno je da ovakva načela uvek podrazumevaju veru u apsolutno Biće. Posvećenost Bogu koja ide do smrti i upravo je tako prevazilazi pobeđujući je, Isus slikovito izražava rečima: "Zaista, zaista vam kažem, ako zrno pšenično padnuvši u zemlju, ne umre, onda jedno ostaje; ako li umre mnogo roda rodi..."(Jevandelje po Jovanu 12:24).

Stoga bi odgovor na pitanje o motivu aktivnog uključenja u stvarnost, bio: neophodno je pronaći takav pogled na svet koji i samu borbu, samo delanje smatra ciljem i rezultatom, a ujedno u ljubavi prema Bogu i čoveku vidi osnovni smisao i vrednost. Odgovor na ovo pitanje uklanja strah od uzaludnosti pojedinačnog angažmana usred masovnog zla. Setimo se samo reči pokojne majke Tereze, koja je isticala da su unesrećeni ljudi kojima pomažemo poput morskih zvezda nasukanih na obalu. Za posmatrača sa strane, jedna zvezda bačena nazad u vodu ne znači ništa, ali za svaku od tih zvezda to znači život.

Delo. Delati! Kako je veličanstveno stvarati dok drugi razaraju! Kakve li strahotne razlike izmedu ponora i praznine života ljudi koji nemaju snage da se bore, i visina kojima stremi život ispunjen pomaganjem slabijim od sebe! "Mladići i devojke, čitajte knjige koje vam pružaju stvarno znanje i koje će koristiti svim članovima vaše porodice. Recite odlučno: 'Neću da gubim dragoceno vreme u čitanju onoga od čega neću imati koristi i što bi me moglo onesposobiti za službu drugima."* Setimo se Volterovih reči: "Treba obrađivati svoj vrt!" Treba početi od sebe samog, od čišćenja svoje duše, od učenja i osposobljavanja za koristan rad, od pružanja ruke onima čiju muku nismo mogli da vidimo gledajući kao hipnotisani u ekran. Pesnik Dobriša Cesarić je zapisao:

 

"I teče, teče,
teče jedan slap.
Što u njemu znači
moja mala kap?
Gle! Jedna duga
u vodi se stvara
I sja i dršće
u hiljadu šara.
Taj san o slapu
da bi mogo'o sjati,
i moja kaplja
pomaže ga tkati."

 

Sve dobro na ovom svetu učinjeno je kroz one koji su umesto očaja svetu ponudili nadu, umanjujući zlo i stvarajući dobro. Bez obzira na veličinu problema sa kojima se suočavaju, oni imaju snagu, motiv i cilj da se bore. Oni su i duhom i telom deo one jedine stvarnosti koja im je dana za poprište svih životnih bitaka. Zahvaljujući takvima, svet nije utonuo u potpunu tamu. Nove generacije rastu "programirane" da žive u nestvarnim svetovima koji ovaploćuju njihove strasti i snove, bez snage i želje da "koračaju protiv vetra". Ko će se suprotstaviti beznađu i problemima kada oni odrastu? Ko će se boriti da ovaj svet ostane kakvo-takvo mesto za život? Da li će deca budućnosti, poput zombija, tu bitku izgubiti i postati roboti i robovi u rukama paganskih sanjara?

 

                                                                                                                  Tatjana Samardžija Grek

 

Preuzeto sa - znakoviporedputa.com

 
FacebookMySpaceTwitterDiggStumbleuponGoogle BookmarksLinkedin

Najnovije Vesti

Popularne Teme

Dobrodosli na Eden.rs

 

Copyright © 2010 Eden. All Rights Reserved.
Design: Minerva Plus!.