Imunoplex
Tinkture
Stado
Soja Food
Znakovi Pored Puta
Pitajte Lektora
Moj Heroj
Imamo 14 gostiju na mreži
Home Clanci Clanci - Nauka i Biblija Žrtve paganskih sanjara (1)
Žrtve paganskih sanjara (1)
Žrtve paganskih sanjara (1) "Hristos je znao da čovek ne može da živi samo od hleba. Ako nema duhovnog života, ako nema ideala lepote, čovek će da tuguje, umreće, poludeće, ubiće se ili će se prepustiti paganskim sanjarima." - F. M. Dostojevski

Ako je dopustivo u nekom periodu ili pokretu istaći jedan književni rod ili vrstu, čini se da bi XIX vek, više od svih ostalih, mogao biti nazvan vekom romana. Ova književna vrsta uživaće već od kraja XVIII veka gotovo ujednačenu popularnost kako na evropskim dvorovima tako i, po prvi put, u sirotinjskim izbama, oblikujući shvatanja čitavih generacija. Sve do danas, kada je reč o književnosti XIX veka, širokoj su publici najbliža upravo imena romanopisaca.

Dok se u većini evropskih jezika za ovu književnu vrstu koristi termin kakav srećemo i u našem jeziku, u engleskom se za roman, kao najdužu proznu formu, koristi, pored reči novel, i ništa ređi termin fiction, koji ujedno označava i prozu u celini. Zanimljivo je razmišljati o etimologiji pojma fiction, kao i o psihološkim efektima onih svojstava romana koja su taj naziv motivisala.

FIKCIJA označava nešto nestvarno, zamišljeno, virtuelno, odvojeno od realnosti. Roman pretpostavlja konvenciju između pisca i čitaoca, po kojoj se od sadržaja romana ne očekuje da bude slika istinitih događaja. Naprotiv, mašta u ovom žanru ima potpunu slobodu da kreira svoje svetove. Međutim, koliko god pisac bio inventivan, svet romana predstavlja i tada tvorevinu sačinjenu od elemenata stvarnosti. To znači da roman najčešće govori neistinu o istinitim stvarima, tj. na originalan način "prekraja" stvarnost. Čak i kad je reč o periodu realizma, roman, mada drugačije od pozorišnih dela, ostaje u domenu onog što Aristotel zove mimesis, tj. "oponašanje stvarnosti".

Zlatno doba romana

Krajem XVIII i početkom XIX veka Evropom vlada pomama za tzv. "gotskim romanom". U svim ovakvim romanima postoji šablon: u atmosferi hrišćansko-paganske mistike odvija se romansa emotivnih i strasnih junaka i junakinja; elemenat komplementaran ljubavnoj tematici su strava i užas izazvani pojavom mitskih bića i duhova. Ove romane književna kritika s pravom smatra pretečom detektivskih i horor-filmova. Kao i u hit-filmovima današnjice, ljudi i duhovi se vole i sarađuju, prevazilaze smrt i granice vidljivog i nevidljivog. Treba li istaći da se pojava ovakvih romana javlja istovremeno sa buđenjem savremenog spiritizma u evropskim i američkim krugovima znatiželjnika?

Iako je poezija bila najplodniji književni rod romantizma, ipak će i romantičari objaviti neke veoma značajne romane. Štaviše, neki od velikih romanopisaca koji će ličnu i umetničku zrelost i slavu dostići tek u doba realizma, svojim književnim stavovima i delom svog opusa pripadaju ujedno i kasnom romantizmu. Ipak, tek je realizam, počevši od kasnih tridesetih, učinio roman svojim omiljenim žanrom, jer je bolje od svih drugih mogao da, u skladu sa osnovnim stremljenjem pravca, obuhvati panoramu stvarnosti. Upravo je širina romana jedina mogla da istovremeno prikaže i spoljnji i unutrašnji svet junaka.

U periodu simbolizma i kasnije, na prelazu u XX vek, roman se povlači pred dramom i poezijom, što svedoči o ponovnom naglašenom zanimanju za subjektivnu, nevidljivu stranu čoveka i sveta. Nikad kasnije, čak ni u XX veku, u velikoj meri i zbog pojave filmske umetnosti, roman nije imao onu publiku i onaj uticaj kakav je poznavao u XIX veku. Međutim, bez obzira na pojavu sedme umetnosti, primetno je da roman gubi širu publiku u onom trenutku kad odbacuje klasičnu priču (fabulu) i vremenski sled događaja, drugim rečima, kad počne da razbija iluziju realnosti života koju čitalac očekuje. Onog trenutka kad je roman postao kritika standardnih osobina klasičnog romana - "antiroman", njegova se publika svodi na intelektualne krugove koji mogu da shvate i prihvate novi umetnički jezik, ulažući napor da razumeju novi jezik i stil. Da li je jedan od uzroka smanjenog interesa šire publike bio i nestanak klasične priče, tačnije, odbacivanje imitacije stvarnosti kao obaveznog elementa romana? U jeku svoje popularnosti, roman realizma imao je snažnu, razgranatu, likovima prebogatu priču. Setimo se Tolstojevih, Stendalovih, Dikensovih, Skotovih i Igoovih romana. Ko ne pamti Anu Karenjinu, Olivera Tvista ili Dejvida Koperfilda, Ajvanhoa i ledi Rovenu, ili Kvazimodoa, Žana Valžana i Kozetu? Uspeh pisca u manje obrazovanim sredinama bio je zasnovan na silini imaginacije koja je umela, kao na širokom platnu, da oslika ne samo sve društvene slojeve jednog društva, već da gotovo filmskom tehnikom prelazi iz zemlje u zemlju, s jednog na drugi kraj sveta. Likovi su tako životni, da čitajući imamo utisak da ih odnekud poznajemo, tako životni da mnoge od nas prate kroz ceo život kao stvarni prijatelji. Kad je te iluzije nestalo, kad se prosečan čitalac počeo gubiti u ispreturanim sekvencama životnih storija, kada je nestalo granice između psihičke i fizičke "realnosti" u romanu, ukratko - kad je roman prestao biti lak i zabavan, on je izgubio širu popularnost. Potpuno isti uslovi postavljaju se danas režiserima visokobudžetnih filmova. Zanimljiva priča puna akcije, privlačna iluzija života, uslov je da prosečan gledalac poželi da ga film prenese u svoj svet.

Kolika je bila popularnost romana XIX veka svedoči i anegdota iz života Dikensa. Među prvima čiji su romani izlazili u nastavcima poput današnjih stripova, Dikens je smatran narodnim piscem i bio neverovatno omiljen u srednjoj i nižoj klasi. Tada već slavan, Dikens se uputio u Sjedinjene Države. U to vreme, u nastavcima je izlazio roman Sumorna kuća (Bleak House). Poslednji nastavci romana, u kojima se glavna junakinja Mala Nel razboljeva na smrt, još nisu bili stigli u SAD. Zabeleženo je da su Dikensa u luci dočekale hiljade Amerikanaca sa pitanjem: "Šta se desilo sa Malom Nel?" Podseća li ovo na opsesiju današnjim sapunskim operama sa bezbroj epizoda, gde gledaoci s nestrpljenjem iščekuju nastavak doživljaja imaginarnih junaka? Dikensovim, pak, romanima književni kritičari osporavaju vrednost upravo zbog onih patetičnih delova koji su podilazili senzibilnosti publike, ali zbog kojih su likovi i ulomci njegovih romana ušli u folklor Britanaca.

zrtve-paganskih-sanjara1-2Čuveni Geteov roman s početka romantizma, Jadi mladog Vertera (1774), govori o tragičnoj ljubavi mladog romantičnog zanesenjaka Vertera prema nežnoj i prefinjenoj devojci Šarloti. Avaj, Šarlota se udaje za drugoga, koji je, po Verterovom mišljenju, nije dostojan. Verteru život nema smisla, a nemogućnost sreće sa Šarlotom samo dopunjuje razočarenje u svet koji ne odgovara njegovom senzibilitetu. Verterov sukob sa realnim je porazan: umesto sazrevanja i pronalaženja izlaza iz konflikta, on se ubija. Za Getea, jednog od najvećih umova XIX veka, ovaj roman je, po njegovom sopstvenom priznanju, bio način da se oslobodi romantičarske destruktivnosti proizašle iz mladalačkih konflikata. Međutim, on je ujedno ovekovečio jedan tip ličnosti koji se kasnije ovaplotio u hiljadama mladih njegove i narednih generacija. Za mnoge koji su se identifikovali sa fiktivnim likom Vertera, "verterizam" kao pogled na svet, umesto da bude samo mračan tunel iz kog će na kraju izaći, postao je kraj životne priče.

Da su romani u XIX veku uobličavali psihologiju mladih, mogu potvrditi na desetine sličnih priča. One spadaju u oblast književne istorije i kritike, ali i filozofije i psihologije. Još jedan od pisaca koji su se kroz romane oslobađali dekadentnog u romantizmu bio je i Šarl Flober, autor Gospođe Bovari. Ne bez ironije, Flober opisuje atmosferu i štivo koji su formirali bolesnu osećajnost i sklonost ka sanjarenju glavne junakinje Eme Bovari:

"(...) u njima (romanima koje je čitala) nije bilo ničeg sem ljubavi, ljubavnika i ljubavnica, progonjenih gospa koje padaju u nesvest usred nekog samotnog paviljona, poštara koje ubijaju na svakom odmorištu, konja koji padaju od umora na svakoj strani romana, mračnih šuma, tužnih srca, zakletvi, jecaja, suza i poljubaca, barki na mesečini, slavuja u žbunju, junoša hrabrih poput lavova, nežnih kao jaganjci, vrlih kao niko, uvek lepih, a koji plaču kao kiša. Za šest meseci, kad joj je bilo petnaest godina, Emi su prsti pocrneli od prašine po starim čitaonicama. Sa Volterom Skotom, kasnije, zanela se istorijom, sanjarila o kovčezima, stražarnicama i trubadurima. Poželela je da živi u nekom starom dvorcu, poput onih kastelanki tankog struka koje su (...) provodile dane, nalakćene na neki kamen, brade oslonjene na dlan, gledajući kako iz daljine dolazi neki vitez urešen belim perom, koji jaše crnog konja."

Upravo pogled na ljubav i brak koji je Ema formirala daleko od stvarnosti, usred manastirskih zidina, unesena u fiktivni svet romana, bio je vinovnik propasti njenog braka i njenog života: "Pre nego se bila udala, verovala je da ima ljubav; ali kako sreća koja je trebalo da proistekne iz te ljubavi nije došla, pomišljala je da se prevarila. Stoga je Ema pokušavala da sazna šta u životu označavaju pod rečima sreća, strast i pijanstvo, koje su joj se učinile tako lepim u knjigama." (str. 69) Nezadovoljna svojim mužem, priprostim ali dobrodušnim i do ušiju u nju zaljubljenim lekarom, Ema uskoro polazi u vanbračnu potragu za ljubavlju, prihvatajući privid u liku varoških kicoša. Suočena sa nemogućnošću da izromansira sopstveni život, pritisnuta dugovima i materinstvom za koje nije pripremljena, Ema, ništa manje romaneskno i teatralno, na loš način uzima svoj život u svoje ruke: ispija otrov i umire u mukama.

Jedna autorka, savremenica realizma, pisala je u to vreme: "Onaj ko se hrani izmišljenim pričama upropašćuje svoj um. Mašta takvih postaje bolesna, umom ovladava bolesna osećajnost. Čovek oseća čudan nemir i neka neobična želja za nezdravom duševnom hranom narušava ravnotežu uma. Hiljade njih su danas u duševnim bolnicama jer je njihov um poremećen čitanjem romana koji su ih navikli da grade kule u vazduhu i da gaje bolesnu osećajnost... Ova literatura onesposobljava one koji je čitaju za životne dužnosti koje su pred njima. Oni koji se odaju takvom čitanju žive u nestvarnom svetu (...) Um koji bi trebalo da ojača, postaje naprotiv sve slabiji(...)"*

Zar isto ne bismo mogli da kažemo o mnogim filmovima?

Avaj! Koliko li je Vertera i Ema Bovari oko nas! Koliko mladosti nejake za suočavanje sa stvarnošću, a željne iluzija o lepom i lakom životu! Da li su takvi zbog romana koje čitaju? Možda, poneko. Svi mi prolazimo kroz isti školski sistem. U ranim pubertetskim godinama, u kojima još ne poznajemo ni sami sebe, kada nas lome i "hormoni" i ljudi oko nas, čitamo o preljubi Ane Karenjine, o mučnini Sartrovog Rokantena, o besmislenom ubistvu Kamijevog Mersoa, o Beketovom čekanju Godoa ili Raskoljnjikovu Dostojevskog. Ako ovi naslovi i jesu samo prolazni trenutak u životu onih malobrojnih koji još uvek u našim školama čitaju sa ozbiljnošću, ipak je sigurno da oni pripremaju njihovu psihu za onu vrstu umetničkih sadržaja koja zahteva da iz ove stvarnosti bar za neko vreme otputujemo u svet privida, u nestvarne svetove piščeve mašte. Pri tome kao da zaboravljamo dve veoma važne istine:

1. Svako delo odraz je ličnosti autora. Tako se u Bibliji kaže da je ona sama odraz Boga, da je čovek stvoren po obličju Božjem, kao i da su Deset zapovesti odsjaj Božjeg karaktera. Na isti način, sve što čovek stvori odraz je njegove ličnosti. Ovo je jedan od osnovnih postulata u humanističkim naukama.

Da li nam je važan karakter onih ljudi čija dela čitamo? Da li nam je svejedno ako su bili narkomani, alkoholičari, perverzni i neuravnoteženi, slabići ili nasilnici? Kad bismo u sledećih nekoliko redova samo nabrojali imena pisaca čiji život je bio prava tragedija, mnogim ljubiteljima lepe književnosti zastao bi dah. A upravo takvi su, u najvećem broju, "bogovi" književnog Olimpa. Kakve moralne norme njihova dela prenose našoj deci?

2. Kad se jednom objavi, delo postaje "biće" za sebe. Ono stiče sopstveni život i sudbinu. Gete se oslobodio verterizma, ali njegovi Jadi mladog Vertera i dalje stvaraju Vertere u nama. Svaka knjiga živi kroz svoje čitaoce. Ovolike moći knjige bile su svesne one verske vođe koje su knjige koje su na društvo mogle da utiču na način koji njima nije odgovarao, stavljale na tzv. Indeks i čak ih spaljivale na lomačama, poput ljudi. Knjiga ima dušu, ona je poput čoveka. Ona inspiriše, ona uči i savetuje. Mada je pitanje da li i oformljena ličnost može čitati samo radi informacije, svakako slaba i nedefinisana, koja još traži odgovore, može biti privučena i gotovo hipnotisana harizmom piščevog karaktera. U čitalačkoj publici, kakvih čitalaca je više?

Naglasimo da predmet ove analize nije sam idejni svet romana i neposredne poruke pisca čitaocu, već pre svega uticaj fiktivnog sveta romana na sposobnost čitaoca da se suočava sa realnim životom. Bez namere da ovom žanru odreknemo bilo kakvu vrednost, ukazujemo na jedan njegov negativan aspekt, koji se kao sekundarna, ali neizostavna pojava primećuje kod čitalaca. S obzirom da film i TV svojim prisustvom i popularnošću u društvu prevazilaze uticaj književnosti uopšte (u svim vremenima), nije li još značajnije ispitati kako, zašto, u kojoj meri i sa kakvim efektima ovaj audio-vizuelni medij utiče na gledaočevo osećanje za stvarnost i njegovo angažovanje u njoj? O tome u drugom delu.

                                                                                                                  Tatjana Samardžija Grek

 

Preuzeto sa- znakoviporedputa.com

 
FacebookMySpaceTwitterDiggStumbleuponGoogle BookmarksLinkedin

Najnovije Vesti

Popularne Teme

Dobrodosli na Eden.rs

 

Copyright © 2010 Eden. All Rights Reserved.
Design: Minerva Plus!.