Imunoplex
Tinkture
Biljna Ishrana
Znakovi Pored Puta
Moj Heroj
Stado
Porodicni Kutak
Imamo 18 gostiju na mreži
Home Clanci Clanci - Nauka i Biblija Koncept dizajna - Međuzavisnost
Koncept dizajna - Međuzavisnost
Koncept dizajna - Međuzavisnost

Koncept dizajna je naročito značajan za biološke sisteme koji su sačinjeni od funkcionalno nezavisnih delova. Takvi sistemi jednostavno neće funkcionisati dok svi neophodni delovi nisu prisutni i ne rade zajedno. Na primer, kućni alarm zahteva  senzore za vrata i prozore,  žičanu vezu sa kontrolnim centrom, složeni kontrolni centar, izvor energije,  žice koje povezuju alarm, i sam alarm. Dok sve ove komponente ne budu istovremeno uključene, sistem neće funkcionisati.

Tvrditi da takav sistem može nastati postepeno i da će svaki stepen biti funkcionalan, potpuno je nerazumno. Možemo postaviti istu vrstu pitanja i u vezi delova sata ili nezavisnih komponenti složenih bioloških sistema. Mogu li slučajne mutacije i prirodna selekcija, koja nema mogućnost predviđanja, stvoriti složene strukture kao što su pluća ili čulo ukusa, kada struktura nema potencijal preživljavanja ako svi neophodni delovi nisu prisutni? Čulo ukusa je beskorisno ako nije povezano sa nervnom ćelijom u mozgu, a nervna ćelija ne može učiniti ništa bez mozga koji prepoznaje impuls kao ukus. U takvim nezavisnim sistemima ništa ne funkcioniše dok sve ne funkcioniše.

Mnoštvo istovremenih promena koje bi omogućile produkciju funkcionalnog sistema, izgleda nemoguće sa evolucionističke tačke gledišta. Kada razmatramo model postepenog razvoja nezavisnog sistema, mi pretpostavljamo prisustvo nekorisnih delova koji čekaju sa strane, dok eventualno ne postanu korisni kroz neku konačnu, slučajnu mutaciju. Prema teoriji evolucije možemo očekivati da nađemo mnoštvo novorazvijenih organa ili sistema organa, ali kad pogledamo na više od milion vrsta živih organizama širom sveta, mi ne vidimo praktično nijedan takav pretpostavljeni organ. Problem nezavisnih delova uznemirava i evolucioniste koji veruju u krupne, iznenadne slučajne promene, i one koji zastupaju manje, postepene promene. Za ove prve problem uključuje:  veliko mnoštvo slučajnih i iznenadnih promena potrebnih za produkciju novog, funkcionalnog i nezavisnog sistema ili organa, i odsustvo bilo kakvog eksperimentalnog dokaza da se takav fenomen ikada dogodio. Za one koji veruju u male promene problem uključuje:preživljavanje mnoštva nefunkcionalnih ili nepodesnih, beskorisnih, prelaznih stupnjeva uprkos prirodnoj selekciji koja pokušava da ih eliminiše, i  očigledno odsustvo takvog prelaznog stupnja kod sadašnjih živih organizama.

Evolucionisti nekada ukazuju da prelazne forme mogu imati korisne funkcije. Na primer, životinja može koristiti polovinu krila da bi lebdela na jakom vetru. Nije teško zamisliti nekakvu svrhu za skoro sve. Satirični francuski pisac Volter (Voltaire) u svom Kandidu šaljivo ističe da su "nosevi stvoreni radi spektakla; i na taj način mi smo postali nosioci spektakla".26 Bliže realnosti je događaj koji je zabeležio Fentres (C. Fentress) kada je bio na Kembridžu. Dok je proučavao poljske miševe on je utvrdio šta je dobar, zaštitni način ponašanja. Vrste koje žive u polju imaju tendenciju da beže na skrivena mesta kada se objekat kreće u vazduhu, tako da ih ne može uhvatiti, dok vrste koje žive u šumi tako se primire da se ne mogu videti. On je konsultovao svoje prijatelje zoologe u vezi ovog posmatranja. Međutim, on je napravio test zamenivši podatke, tako da poljski miševi navodno bivaju primireni, a šumski miševi počinju da beže. Izvestio je: "Želeo sam da analiziram njihova objašnjenja jer su bila zaista impresivna." Problem nije u tome da li možemo naći neko objašnjenje, već da li možemo naći korektno objašnjenje. Da li se izuzetna složenost u prirodi može bolje objasniti postojanjem inteligentnog Dizajnera ili kombinacijom slučajnih mutacija zajedno sa prirodnom selekcijom?

Značaj sličnosti

Tokom otvorene diskusije na forumu jednog velikog univerziteta čuo sam prigovor jednog studenta postdiplomca koji je kazao da evolucionisti nazivaju mišić jedne vrste životinja jednim imenom, zatim daju isto ime sličnom mišiću kod druge vrste životinja, i onda to zovu evolucijom. Sličnost u terminologiji ne demonstrira evoluciju, i student je očigledno imao opravdan prigovor. Istina, mnogi živi sistemi pokazuju brojne sličnosti i evolucionisti ih često koriste da bi potvrdili svoju teoriju.

Većina udžbenika biologije, kao i razne publikacije, podupiru evoluciju koristeći sličnost u rasporedu kostiju kod prednjih udova kičmenjaka. Zato što postoji zajednički obrazac, tvrdi se da su oni morali evoluirati od zajedničkog pretka ili jedan od drugog. Kod različitih organizama kao što su: salamandre, krokodili, ptice, kitovi, krtice i ljudi mi nalazimo jednu dugu kost koja je bliža telu (kost od ramena do lakta kod ljudi) i dve duge kosti u nastavku koje su malo udaljenije od tela (kost od lakta do ručnog zgloba kod ljudi). Evolucionisti nude brojne druge sličnosti kao dokaz zajedničkog porekla, uključujući univerzalnost ćelija kod živih organizama i naslednu informaciju koja je skoro uvek zasnovana na istom genetskom kodu. Tako postoje bliske sličnosti među upoređenim DNK sekvencama kod čovekolikih majmuna i ljudi. Međutim, treba zapamtiti da bez obzira na termine postoji velika razlika između ljudi i čovekolikih majmuna. Nedavno su biolozi otkrili upadljivu sličnost kod specijalnih gena nazvanih homeotički geni. Svi ti geni sadrže DNK sekvencu zvanu homeoboks. Homeoboksovi se sastoje od 180 nukleotidnih parova i oni kontrolišu neke od glavnih razvojnih procesa kod organizama, kao na primer gde će se formirati delovi tela. Mutacija u homeotičkom genu vinske mušice uzrokovaće razvoj dodatnog para krila. Nukleotidna sekvenca homeoboksova je veoma slična kod velikog broja organizama kao što su: stonoge, crvi, vinske mušice, žabe, miševi i ljudi. Možemo dodati i mnoštvo drugih biohemijskih sličnosti među živim sistemima.

Argument sličnosti pruža vrlo sumnjivu podršku evolucionom modelu, pošto možemo takođe tvrditi da on predstavlja i podršku dizajnu. Zašto ne koristiti isti osnovni obrazac kod više vrsta organizama, kao što je raspored kostiju prednjih udova koji omogućava rotaciju ekstremiteta, naročito ako on dobro funkcioniše? Ćelije čine dobru funkcionalnu biohemijsku jedinicu, baš kao što soba predstavlja dobru funkcionalnu jedinicu za različite strukture počev od malih kuća do nebodera. Ako homeoboks sistem dobro funkcioniše kod jednog organizma, zašto ga ne upotrebiti i kod drugog? Ne postoje autorska prava za programiranje obrasca kod stvaranja. Tvorac nije morao da stvara različite sisteme za slične funkcije. Sličnosti ne moraju da ukazuju na zajedničko evoluciono poreklo, kao što ni svi automobili sa četiri cilindra nisu proizvedeni u istoj fabrici. Podudarnosti nam samo ukazuju na inteligentnog Dizajnera koji je koristio sisteme koji dobro funkcionišu.

 

Preuzeto iz knjige - Postanje, Arijel Rot

 
FacebookMySpaceTwitterDiggStumbleuponGoogle BookmarksLinkedin

Najnovije Vesti

Popularne Teme

Dobrodosli na Eden.rs

 

Copyright © 2010 Eden. All Rights Reserved.
Design: Minerva Plus!.