Imunoplex
Tinkture
Imamo 31 gostiju na mreži
Home Clanci Clanci - Nauka i Biblija Kada nastaje ljudsko biće
Kada nastaje ljudsko biće
Kada nastaje ljudsko biće Ljudski embrion je potpuno nov, nezavisan, sampostojeći organizam, te se nikako ne može smatrati delom majčinog tela ili gomilom ćelija. Ovaj novi ljudski život sadrži i delove poreklom od oca, te nikako ne može biti deo majčinog tela – kako to kulturalisti smrti pokušavaju da nam predstave.


Odgovor na pitanje kada nastaje ljudsko biće možemo dati iz nekoliko uglova. Ipak, čini se da u svetu u kome vlada naučno mišljenje ne bi bilo na odmet da se na ovo pitanje odgovori iz čisto naučnog  ugla ako ni zbog čega drugog, onda zbog svih onih ljudi koji ne mogu da shvate čovečije postanje kao vrhunsko Božje delo niti mogu da pojme čoveka kao ogledalo obraza Božjeg.

S druge strane, pitanjne kada nastaje ličnost čisto je filosofko pitanje, pa će kao takvo i biti tretirano.

Potreba za konačnom spoznajom istine o početku ljudskog života danas se nameće više nego ikada ranije usled brojnih etičkih, odn. moralnih dilema savremenog čovečanstva – kao što su pitanja veštačkog prekida trudnoće, kloniranja, eutanazije, kontracepcije itd. Ako su naučne činjenice o početku života pogrešne onda je logično da će na ova i slična pitanja takođe biti pogrešno odgovoreno, štom povlači stravične zločine protiv svetinje ljudskog života i ljudskog dostojanstva. Cilj ovog teksta je da na naučni način odgovori na ova pitanja i da razmrsi mrežu laži i zabluda glasnogovornika kulture smrti.

Na početku je nužno objasniti opšte pojmove iz oblasti embriologije i fetologije. Ti pojmovi su: gametogeneza, fertilizacija tj. oplođenje, zigot, embrion, blastocista i fetus. Predstavićemo samo osnovne pojmove nužne za razumevanje procesa razvoja novog ljudskog bića bez namere da dublje ulazimo u tajne pomenutih nauka. Dodatni podaci se mogu pronaći u svim udžbenicima embriologije i fetologije. Nužno je reći da navedeni podaci nisu naša mišljenja o razvoju čoveka već predstavljaju naučne istine, jedinstvene na čitavom svetu.

Osnovni pojmovi

Naučno gledano nešto veoma radikalno se dešava u periodu od gametogeneze do oplođenja jajne ćelije – promena koja podrazumeva potpunu transformaciju po jedne ćelije poreklom od dva različita ljudska bića u novo, genetski unikatno, samopostojeće, jedinstveno ljudsko biće (zigot). U procesu oplođenja spermatozoid i jajna ćelija prestaju da postoje kao takvi i formiraju nešto potpuno novo i neponovljivo: nov ljudski život.

Da bi se ovo razumelo, potrebno je znati da je svaka vrsta u svojoj osnovi određena tačno određenim brojem hromozoma, brojem koji je veoma karakterističan. Normalan broj hromozoma kod ljuskog bića iznosi 46. Svaka somatska tj. telesna ćelija sadrži ovaj broj hromozoma uključujući i najmlađe ćelije organizma. Jedino polne ćelije tj. spermatozoidi i jajne ćelije, sadrže 23 hromozoma. Ove polne ćelije nastaju u procesu koji se naziva gametogeneza. Gametogeneza je veoma važna za produženje života jer podrazumeva nastanak polnih ćelija sa duplo manjim brojem hromozoma od normalnog broja. Ovo je neophodno da bi pri oplođenju nastala nova ćelija, zigot, sa brojem hromozoma normalnim za ljudsku vrstu. Potrebno je, dakle, napraviti jasnu razliku između gametogeneze i fertilizacije tj. oplođenja: gametogeneza je proces u kome nastaju zrele muške i ženske polne ćelije; fertilizacija je proces u kome nastaje novi život.

Gametogeneza

Po definiciji embriologa Viliama Larsena, gametogeneza je proces koji primordijalne germinativne ćelije (primitivne polne ćelije) pretvara u zrele gamete – kod muškaraca su to spermatozoidi, a kod žena jajne ćelije. Vreme u kome se dešava gametogeneza se razlikuje među polovima. Ovaj proces kod muškaraca se naziva spermatogeneza, započinje u pubertetu i traje do kraja života.  U ovom procesu iz primitivnih germinativnih ćelija nastaju najpre spermatogonije, koje zatim postaju spermatociti razvijajući se, na kraju, u spermatozoide – zrele muške polne ćelije. Spermatozoidi sadrže 23 hromozoma.

Oogeneza označava stvaranje ženskih polnih ćelija i počinje još u fetalnom periodu razvoja ženskog deteta. Ukupan broj primarnih oocita do kraja 5 meseca trudnoće iznosi oko 7 miliona. Nakon rođenja ovaj broj se smanjuje na broj od 700.000 do 2 miliona. Do puberteta preostaje oko 400.000 primarnih oocita. Ceo tok razvoja podrazumeva nekoliko stadijuma, u toku kojih primarni oociti postaju definitivni oociti u toku puberteta. Ovaj definitivni oocit je ono što se gubi svakog meseca u toku menstrualnog perioda, odnosno, ono što biva oslobođeno u toku ovulacije. Ova ćelija, međutim, još uvek ima 46 hromozoma. Jedino sekundarni oocit ima 23 hromozoma, a on nastaje tek nakon oplođenja jajne ćelije spermatozoidom.

Ovo prepolovljavanje broja hromozoma u oocitima se dešava putem procesa poznatog kao mejoza. Mnogi, iako postoji velika razlika mešaju mejozu sa mitozom. Mitoza predstavlja fiziološko umnožavanje somatskih ćelija putem deljenja u toku rasta i razvoja organizma. Ćelije koje nastaju ovim putem imaju 46 hromozoma. Mejoza je proces u kome nastaju ćelije sa 23 hromozoma, dakle – polne ćelije, neophodne za oplođenje.

Jedno od najboljih objašnjenja ovog delikatnog i životno važnog procesa je ono koje je dao Ronan O' Rahili, embriolog koji je osmislio klasične Karnegijeve stadijume embrionalnog razvoja čoveka. On je takođe i predsednik Nomina Embryologica, ustanove koja određuje pravo tumačenje embrioloških termina i koja obavezuje sve udžbenike na svetu: „Gametogeneza je proces stvaranja gameta, spermatozoida i oocita. Ove ćelije se stvaraju u gonadama, tj. testisima i jajnicima... U toku diferencijacije gameta, diploidne ćelije (one koje sadrže dupli set hromozoma tj. 46, kao i svaka somatska ćelija) nazivaju se primarne, dok se haploidne ćelije (one koje sadrž jedan set hromozoma tj. 23) nazivaju sekundarne. Ova redukcija broja hromozoma sa 46 na 23, postiže se putem procesa mejoze... Spermatogeneza, stvaranje spermatozoida, počinje u pubertetu i traje do kraja života. Ona se odigrava u testisima , koji su istovremeno i endokrine žlezde koje produkuje testosteron. Do puberteta spermatogonije koje se nalaze u seminifernim tubulima testisa su relativno mirne. Nakon puberta, a pod dejstvom testosterona spermatogonije proliferišu...i neke od njih postaju primarni spermatociti. Kada oni prođu kroz prvu mejozu postaju sekundarni spermatociti. Nakon druge mejoze nastaju spermatide, koje se zatim pretvaraju u spermatozoide. “

„Oogeneza je stvaranje i sazrevanje oocita, tj. ženskih gameta, i to iz oogonija. Oogonije (koje su nastale iz primordijalnih germinativnih ćelija) se umnožavaju mitozom i postaju primarni oociti. Broj oogonija se povećava na blizu 7 miliona do sredine prenatalnog života, nakon čega se njihov broj smanjuje na oko 2 miliona. Od ovog broja, nastaće nekoliko hiljada oocita, od kojih će nekoliko stotina njih biti oslobođeno tokom ovulacije, u reproduktivnom periodu života žene, koji traje oko 30 godina. Prva faza prve mejoze počinje nakon rođenja, ali se zaustavlja na stadijumu diploidne ćelije. Prva mejoza se nastavlja nakon puberteta i nastaje sekundarni oocit, koji sadrži i primarno polarno telo, koje možemo smatrati za oocit sa smanjenom količinom citoplazme. Sekundarni oocit je ženski gamet u kome je kompletirana prva mejoza , a započela je i druga mejoza. Od stadijuma oogonije do sekundarnog oocita treba da protekne 12 do 50 godina. Druga mejoza se se završava nakon prskanja folikula, tj. ovulacije, ali samo ako spermatozoid uđe u sekundarni oocit. Dakle, nakon fertilizacije, tj. oplođenja, više ne postoje muška ni ženska polna ćelija, te termin oplođena jajna ćelija ne može biti priznat jer je nastala potpuno nova formacija.“

Možemo zaključiti da je za kompletno oplođenje neophodno postojanje zrelog spermatozoida i zrele jajne ćelije. Pre oplođenja ove ćelije sadrže po 23 hromozoma. I jedna i druga ćelija „poseduju“ život jer potiču od živog ljudskog organizma. Spermatozoid može samostalno da stvara samo određene enzime i proteine, isto tako i jajna ćelija. Više od toga ne mogu. Da bi nastao nov ljudski život potrebno je da se ove dve ćelije spoje pri čemu obe gube svoje osobenosti i formiraju novu formaciju – nov ljudski život.

Treba obratiti pažnju na O' Rahilijeve tvrdnje da ne možemo govoriti o „oplođenoj jajnoj ćeliji“ jer takva formacija ne postoji. Ono što nazivamo tim pojmom nije ništa drugo nego novo ljudsko biće.

Oplođenje

Sada, kada smo saznali ove informacije, treba da govorimo o sledećem važnom stadijumu u održavanju ljudskog roda, a to je oplođenje. O' Rahili oplođenje definiše kao „sled događaja koji počinje kontaktom spermatozoida sa jajnom ćelijom, i koji se završava mešanjem majčinih i očevih hromozoma u metafazi prve miotske podele zigota.“ „Zigot nastaje u poslednjoj fazi oplođenja, i predstavlja jednoćelijski embrion.“

Novonastalo jednoćelijsko ljudsko biće momentalno počinje da stvara proteine i enzime specifične za ljudsku vrstu. Ovo novo ljudsko biće – jednoćelijski ljudski zigot – jeste biološki individua, živ organizam i ravnopravni član ljudske zajednice.

Nakon oplođenja jednoćelijski ljudski embrion ne postaje nekakva stvar, već živ organizam koji se deli, raste i razvija, i koji se označava kao embrion do kraja osme nedelje prenatalnog života, kada nastaje fetus. Određeni stadijumi u toku embrionalnog razvoja imaju posebne nazive: morula (embion star 4 dana), blastocita (5-7 dana), bilaminarni embrion (druga nedelja) i trilaminarni embrion (treća nedelja).

Naučne zablude i naučne činjenice

Kada smo upoznati sa osnovama ljudske embriologije, biće nam mnogo lakše da uvidimo kako se mnoge naučne zablude vešto koriste u svrhe propagiranja veštačkog abortusa, kloniranja, eksperimentisanja sa ljudskim embrionima, upotrebe kontraceptiva koji ubijaju zigot itd.

Prva zabluda: Pro-lajferi tvrde da je uništenje ljudskog embriona ili fetusa pogrešno jer to predstavlja uništenje života. Ali i spermatozoid i jajna ćelija su deo tog istog ljudskog života, pa bi to značilo da uništenje spermatozoida i jajne ćelije takođe predstavlja uništenje života – što je besmisleno!

Činjenica: Kao što smo videli, postoji radikalna razlika između navedenih ćelija, koje samo „poseduju“ ljudski život, i njihovog spoja, koji jeste novi ljudski život. Veštački abortus je ubistvo. Uništenje muške ili ženske polne ćelije to nije jer te ćelije nisu ljudska bića. Ove ćelije, kao i ćelija jetre, bubrega, pankreasa itd. samo su deo živog ljudskog bića, ali same po sebi to nisu niti mogu biti. Kada bismo u matericu veštački ubacili samo mušku ili samo žensku polnu ćeliju, te ćelije ne bi mogle dati nov život, već bi se, prosto, dezintegrisale.

Druga zabluda: Proizvod oplodnje je samo „gomila ćelija“, „deo majčinog tela“.

Činjenica: Kao što je dokazano, ljudski embrion je potpuno nov nezavisan, samopostojeći organizam, te se nikako ne može smatrati delom majčinog tela ili gomilom ćelija. Ovaj novi ljudski život sadrži i delove poreklom od oca, te nikako ne može biti deo majčinog tela – kako to kulturalisti smrti pokušavaju da nam predstave. Ne zaboravimo: mešanjem genetskog materijala majke i oca nastaje potpuno nov, originalan genetski sklop, koji nije ni očev, ni majčin, ni bilo kog drugog bića na planeti (sa izuztkom jednojajčanih blizanaca).

Treća zabluda: Neposredni proizvod začeća je samo „potencijalni“ ili „mogući“ ljudski život, a ne sam život.

Činjenica: Ako pogledamo gornje redove, videćemo da sa naučne tačke gledišta ne postoji nikakva sumnja da je neposredni proizvod začeća novo živo ljudsko biće, koje nazivamo zigotom. To je ljudsko biće sa potencijalom da se razvija i raste.

Četvrta zabluda: Jednoćelijski ljudski zigot, ili embrion, pa i fetus, nisu ljudska bića jer ne liče na ljudska bića.

Činjenica: Kao što svaki embriolog zna, ovo su samo stadijumi razvoja svakog ljudskog bića. Svako od nas je u određenom periodu svog života izgledao baš tako.

Peta zabluda: Neposredni proizvod začeća nije ni on ni ona, već samo ono.

Činjenica: Genetski gledano, proizvod začeća je ili muško ili žensko ljudsko biće. Pol budućeg embriona zavisi od hromozomske strukture spermatozoida. Ako spermatozoid koji vrši oplođenje jajne ćelije sadrži  22 autozoma i 2 iks (X) hromozoma, embrion će genetski biti ženski; ako sadrži 22 autozoma, jedan X i jedan Y hromozom, onda će embrion biti muški.

Šesta zabluda: Embrion nastaje tek u momentu implantacije oplođene jajne ćelije u zid materice.

Činjenica: Navešćemo samo reči dr O' Rahilija: „Prenatalni život je, iz praktičnih razloga, podeljen na dva perioda: embrionalni i fetalni. Embrionalni period, u kome nastaje najveći broj ljudskih organa i tkiva, traje prvih 8 postovulatornih nedelja. Fetalni period traje od završetka osme nedelje do rođenja.“

Sedma zabluda: Proizvod začeća nije embrion sve do 14 dana starosti. To je samo preembrion – iz tog razloga ga možemo koristiti u eksperimentalne svrhe – bez obzira na to da li je abortovan ili doniran.

Činjenica: Ova zabluda je verovatno najčešća i najviše korišćena od svih zabluda koje se odnose na ovu temu. Izuzetno je važno napomenuti da je ova tvrdnja ključna kada je u pitanju terapeutkso kloniranja. Korišćenje termina preembrion ima dugu i zanimljivu istoriju. Najvažniji momenti su radovi objavljeni od strane jezuitskog teologa Ričarda Mek – Kormika i biologa dr Kliforda Grobštajna, koji su ovaj termin počeli da koriste još 1979. Kao članovi Etičkog komiteta Američkg društva za plodnost, ovi autori su konstantno i uporno, kroz brojne članke u uglednim časopisima, polako, ali sigurno nametnuli ove termine i ovu zabludu kao istinu, te se oni danas obilato upotrebljavaju u brojnoj teološkoj, bioetičkoj i socijalnoj literaturi.

Na osnovu njihovih radova, kao i još nekih knjiga koje su upotrebljavale termin preebrion, nastali su izveštaj Vornok – komiteta i izveštaj o istraživanju na ljudskim embrionima američkog Nacionalnog instituta za zdravlje. U zaključcima ovih izveštaja stoji napisano da „preebrion ima redukovan moralni status“. Zanimljivo je, međutim, da oba izveštaja zaključuju da se starosna granica za eksperimentisanje sa ljudskim embrionima, tj. do 14. dana od začeća, mora smatrati arbitrarnom odlukom i da se može i mora promeniti ako se pojave nova saznanja. Zahvaljujući ovim izveštajima, danas imamo potpuno pogrešan pristup problemima abortusa, kloniranja, eksperimentisanja sa stem – ćelijama itd.

Već smo pokazaali da je proizvod začeća ljudsko biće, koje poseduje 46 hromozoma, da je to ljudski embrion, ravnoporavni pripadnik ljudske zajednice, i da je u tom trenutku samo na početku embrionalog perioda svog života. Ali Mek Kormik i Grobštajn – iako ne poriču da je proizvod oplodnje genetski gledano ljudsko biće – tvrde da to nije ličnost u razvoju i da je potrebno da nastane neuralni greben (iz koje će nastati centralni nervni sistem) – negde oko 14. dana od začeća – da bi se smatralo da je nastao embrion. Pre tog momenta, to je samo preembrion.

Zvuči veoma naučno? Mek Kormik je sam sebi kontradiktoran. Preembrion je skraćenica za preimplatacioni embrion, odn. embrion koji se još uvek nije usadio (implantirao) u matericu. Implantacija nastupa 5-7. dana od začeća. Kakve veze imaju implantacija i 14. dan, odn. formiranje neuralnog grebena? Očiglednom nikakve. Mek Kormik dalje tvrdi: Ovaj višećelijski entitet („preembrion- prim. NZ“), koji se naziva blastocista (samo stadijum u razvoju u razvoju embriona-prim. NZ), poseduje periferni ćelijski zid, šupljinu ispunjenu tečnošću i mali skup ćelija na jednom kraju te šupljine. Embrionalne studije pokazuju da ćelije perifernog ćelijskog zida stvaraju trofoblast (iz koga se embrion hrani) i da su prekursori (ćelije iz kojih će nešto kasnije nastati – prim. NZ) za postelljicu. Na kraju, sve te ćelije se odbacuju na rođenju.

Mek Kormikova želja je očigledno bila da dokaže da ne postoji povezanost između ćelija perifernog ćelijskog zida i ostalih ćelija od kojih se razvija embrion i, kasnije, fetus, te da na taj način pokaže kako preembrion ne možemo smatrati živim ljudskim bićem jer, naprosto, nije celovit i nije uopšte funkcionalan do 14. Dana, kada je dalji razvitak embriona veoma izvestan. Međutim, ranije spominjani embriolog, Vilijam Larens, kaže sledeće: Ove centralno postavljene blastomere se sada nazivaju unutrašnja ćelijska masa, dok one na periferiji zovemo spoljašnja ćelijska masa. Između ove dve mase dolazi do izvesne razmene... ćelije unutrašnje ćelijske  mase stvaraju embrion, ali i daju jedan deo sebe za formiranje ekstraembrionalnih membrana. To je to, što se tiče ćelija unutrašnje ćelijske mase. Da vidimo šta za ćelije spoljašnje ćelijske mase kaže Kejt Mor, poznati embriolog: Horion, amnion, žumančana kesa i alantois čine fetalne membrane. One potiču od zigota, ali ne učestvuju u formiranju embriona, osim u formiranju određenih delova alantoisa i žumančane kese. Deo žumančane kese se nalazi inkorporiran u embrion kao preteče budućeg creva. Alantois formira fibroznu traku koja se kod fetusa naziva urahus, a kod odraslih srednji pupčani ligament. Ona se postire od vrha mokraćne bešike do pupka.

Pošto profesori, u želji da novim studentima lakše objasne pojmove iz embriologije, često koriste pogrešne termine, stalno opominjući O'Rahili dodatno pojašnjava: Adneksna (pomoća – prim. NZ) tkiva, često, ali pogrešno nazivana fetalne membrane, čine trofoblast, amnion, horion žumančana kesa, alantois, placenta i pupčana vrpca. Ona su, genetski gledano, deo iste individue i sastoje se od istog germinativnih slojeva. Nije, dakle, istina da postoje dve odvojene grupe ćelija koje međusobno ne stupaju ni u kakve odnose, te, samim tim, nije tačno da se za počeak ljudskog života može uzeti 14. Dan od začeća.

Na kraju, Mek Kormik i njemu slični tvrde da preembrion još uvek nije „odlučio“ koliko će individua postati jer su sve ćelije totipotentne i moguće je da dođe do razvoja blizanaca. Kada dođe do razvoja neutralnog grebena, dakle, 14. dana od začeća, tek tada možemo govoriti o nastanku novog ljudskog života. Ovo nije tačno. Po tvrdnjama O'Rahilija, „parcijalna duplikacija je moguća i nakon perioda od 2 nedelje, i manifestuje se u vidu sijamskih blizanaca“.

Možemo zaključiti da je pojam „preembrion“, sa naučne i svake druge tačke gledišta, potpuno neodrživ. Ovaj pojam je potpuno neodrživ. Ovaj pojam je potpuno izmišljen i naučno nepotkrepljen i služi samo da bi se preko njega opravdala masovna primena veštačkih abortusa, eksperimentisanja sa stem ćelijama, pokretanje kloniranja ljudi itd.

Osma zabluda: Trudnoća počinje sa implantacijom blastociste, tj. 5-7. dana od začeća.

Činjenica: Ova definicija trudnoće je smišljena da bi se opravdao postupak vantelesne ili in vitro oplodnje, gde se oplodnja jajne ćelije vrši u laboratoriskim uslovima, tačnije u Petrijevoj šolji, nakon čega se zigot ubacuju u matericu da bi došlo do implantacije. Samo u ovom slučaju, i to samo ako pojam trudnoće definišemo na klasičan način, tj. da mora postojati embrion unutar majčinog tela („drugo stanje“), možemo reći da tada počinje trudnoća, ali ne i život. Međutim, ovu definiciju ne možemo primeniti u slučaju potpunog prirodnog toka trudnoće, gde se oplodnja odigrava u Falopijevoj tubi, odn. jajovodu, a zatim embrion putuje do materice, gde se implantira. U ovom, prirodnom toku stvari trudnoća počinje od momenta oplodnje.

Devet zabluda: Pilule tipa „jutro posle snošaja“ (morning-after pill), PY486 ili intrauterini mehanički kontraceptivi, tipa spirale itd. ne dovode do smrti već začetog embriona, nego su samo kontraceptivna sredstva koja sprečavaju oplođenje.

Činjenica: Sve navedene supstance i sprave mogu da deluju kao sredstva za rani abortus – ako je već došlo do oplođenja. Njigovo dejstvo tada podrazumeva onemogućavanje implantacije živog embriona, u stadijumu blastociste, a to je već živo ljudsko biće. Ako je implantacija sprečena, jasno je da je u pitanju abortus u veoma ranom stadijumu trudnoće. Po rečima Kejt Mur: Primena relativno visokih doza estrogena (koje se nalaze u „jutro posle snošaja“ pilulama) u toku nekoliko dana, počevši neposredno nakon snošaja bez prethodne zaštite, obično ne sprečava oplođenje, ali zato sprečava implantaciju. Dietilstilbestrol, ako se daje u visokim dozama u toku 5-6 dana, najpre ubzava prolazak embriona kroz Falopijevu tubu.. U normalnim okolnostima, endometrijum (unutrašnji mišićno- žlezdani zid materice – prim. NZ) se nalazi u skretornoj fazi menstrualnog ciklusa kada do njega dospe embrion. Velike količine estrogena remete normalan odnos estogena i progesterona, koji je nophodan za pripremu endometrijuma za implantaciju embriona. RY478, poznata kao „abortus pilula“, takođe  deluje na isti način... Intrauterini kontraceptivi, koji se postavljaju u matericu kroz vaginu u cerviks, onemogućavaju implantaciju najčešće prouzrokovanjem lokalne zapaljenske reakcije na endometrijumu, a neki od ovih kontraceptiva sadrže i progesteron koji se sporo oslobađa na endometrijumu, pa i na taj način srečava implementaciju.

Svaki kontraceptivni preparat koji onemogućava implantaciju živog ljudskog embriona predstavlja sredstvo za rani abortus.

Deseta zabluda:

Eksperiment na ljudskim embrionima, kloniranje, istraživanje sa stem- ćelijama su prihvatljivi jer se u njima koriste preembrioni, stari do 14 dana. To nije embrion, već samo potencijalni embrion. Embrion nastaje tek nakon implantacije u materici.

Činjenica: Razni nazovinaučnici, kvaziistraživači i nadbioetičari često koriste ovu laž da bi opravdali svoje eksperimente. Kao što smo činjenično dokazali demaskirajući sedmu zabludu, ne postoji entite koji bi mogao da nosi naziv preembrion, pa se na to nećemo vraćati.

Oplođenje i kloniranje su dva potpuno različita procesa, ali njihov neposredni proizvod je identičan – embrion, a ne preembrion. Za dobijanje stem-ćelija, o čemu će biti više reči u poglavlju o kloniranju, potrebno je uništiti embrion. Iako postoje Konvencije Saveta Evrope koje jasno i nedvosmisleno zaranjuju eksperimentisanje na ljudskim embrionima bilo da su oni dobijeni prirodnim ili veštačkim putem, odn. putem kloniranja, to mnogim naučnicima ne smeta da bezobzirno uništavaju ljudski život.

Kada nastaje ljudska ličnost

Odgovor na ovo pitanje je filosofsko i teološko, ne naučno. Ipak, imajući u vidu da kulturalisti smrti stalno pokušavaju da razdvoje momenat začeća od momenta sticanja ličnosti, neophodno je predstaviti neke činjenice koje se odnose na ovo osetljivo pitanje.

Jedanaesta zabluda: Možda ljudsko biće zaista nastaje u momentu oplodnje, ali ljudska ličnost nastaje tek nakon 14. dana od začeća

Činjenica: Dokazali smo da je termin preembrion naučno neodrživ, kao i da su promene u razvoju nakon 14. dana od začeća i te kako moguće, kao u slučaju sijamskih blizanaca. Ako se za dokazivanje momenta sticanja statusa ličnosti rukovodimo naučnim dokazima, onda nema sumnje da ličnost takođe nastaje u momentu začeća, tj. oplodnje.

Dvanaesta zabluda: Ljudska ličnost nastaje „rođenjem mozga“, formiranjem primitivnog nervnog sistema, ili razvojem moždane kora. Nervni sistem je neophodan za postojanje mišljenja i osećanja, koja definišu ličnost.

Činjenica: Ove i slične tvrdnje su špekulacija, proizvod pogrešnih filozofskih i nekih teoloških učenja, i ne mogu biti potkrepljena naučnim dokazima. Kao što tvrdi poznati svetski neurolog Garet Džons, paralelizam između rađanja mozga i moždane smrti naučno je neodrživ. Moždana smrt je postepeni ili nagli gubitak svih moždanih funkcija. Rođenje mozga je veoma postepeni razvoj moždanih struktura i funkcija koji se praktično stalno odigrava – od momenta začeća do kraja života. Kako sa sigurnošću možemo znati kada počinje razvoj nervnog sistema? Logično je pretpostaviti da embrion ima potencijal za razvoj nervnih struktura već nakon oplodnje, kao što ima potencijal za razvoj svakog drugog tkiva i organa.

Trinaesta zabluda: Ličnost je definisana posedovanjem psihičkih funkcija (mišljenja, volje, svesti itd) i razvojem senzorijuma, npr. sposobnosti prepoznavanja osećaja bola, zadovoljstva itd.

Činjenica: Opet se suočavamo sa čisto filozofskim pretpostavkama. Ali čak i ako prihvatimo pretpostavku da razvoj  ličnosti zavisi od razvoja mozga, onda moramo da kažemo da ličnost nastaje tek negde na početku adolescencije, kada su sve psihičke funkcije razvijene, a to je besmisleno!

Kada bismo prihvatili ove tvrdnje, onda bismo morali da sve mentalno obolele osobe, obolele od Parkinsonove ili Alchajmerove bolesti, narkomane, alkoholočare, osobe u komatoznom stanju paraplegičare i druge paralizovene osobe proglasimo za osobe koje su izgubile status ličnosti! A gubitkom statusa ličnosti, ti ljudi bi izgubili svaki drugi status i pravo i sa njima bismo mogli da činimo šta nam je volja jer tada više ne bi bili deo ljudske zajednice. Strašan scenario, ali ipak scenario koji nam je veoma blizu.

ZAKLJUČAK

Prihvatanje pogrešnih naučnih predstava u svetu u kome se sve gleda očima naučnika imalo je i ima nesagledive posledice ne samo po život pojedinaca, već i po sudbinu čitavih naroda. Ako prihvatimo ove zablude do kraja, ako podlegnemo lažima kulture smrti, moraćemo da se suočimo sa još strašnijom slikom od one koju danas vidimo. Moraćemo da se suočimo sa pojavom novog oblika obespravljivanja čitavih grupa ljudi, kao što je to nekad bio slučaj u antička vremena, modernoj američkoj istoriji ili nacističkoj Nemačkoj. Zapitaj se, čitaoče, da li želiš da tvoja deca i deca tvoje dece žive u ovakvom svetu?

                                                                                                             Prof.dr Dajana Irving

                                                                                            (profesor medicinske biotehnike u SAD)
 
FacebookMySpaceTwitterDiggStumbleuponGoogle BookmarksLinkedin

Najnovije Vesti

Popularne Teme

Dobrodosli na Eden.rs

 

Copyright © 2010 Eden. All Rights Reserved.
Design: Minerva Plus!.