Imunoplex
Tinkture
Porodicni Kutak
Postanak
Stado
Ciscenje Organizma - OKP Paket
Jeknic.rs
Imamo 63 gostiju na mreži
Home Clanci Clanci - Nauka i Biblija Dobro i zlo kao ključ za razumevanje sveta II deo
Dobro i zlo kao ključ za razumevanje sveta II deo
Dobro i zlo kao ključ za razumevanje sveta II deo

NEKI PRIGOVORI

Ako je sve tako, zastanimo malo i učvrstimo taj temelj jasnog i poštenog razmišljanja o čoveku, pre nego ponemo dalje. Neki ljudi smatraju da je teško shvatiti Zakon ljudske prirode, ili Moralni zakon ili Zakon ispravnih postupaka. Neki, na primer, kažu: “Nije li ono što vi nazivate Moralnim zakonom, običan nagon stada, zar se on nije razvio poput ostalih naših nagona?”

Dakle, mi ne poričemo mogućnost postojanja nagona stada kod ljudi, ali pod Moralnim zakonom ne podrazumevamo taj nagon. Svi znamo kako to izgleda kad nas podstiče neki nagon - recimo majčinski, polni ili nagon za hranom. To je osećaj jake želje ili potrebe da se ponašamo na određeni način. I naravno, ponekad osećamo stvarnu želju da nekom pomognemo; nema sumnje da tu želju treba pripisati nagonu stada. Ali osećati želju da pomognemo sasvim je različito od osećaja da se nekome mora pomoći, bez obzira na to da li to želimo ili ne. Pretpostavimo da čujete povik u pomoć od čoveka u opasnosti. Verovatno ćete u tom trenutku osetiti dve želje - jednu da mu pomognete (nju treba pripisati nagonu stada), a drugu da se ne izložite opasnosti (ovu treba pripisati nagonu samoodržanja). Uz ova dva podsticaja, osetićete u sebi još jedan, koji će vam reći da treba slediti onaj prvi glas i potisnuti onaj podsticaj koji vas tera na beg. Ovaj treći podsticaj, koji prosunuje prva dva i odlučuje kojeg treba prihvatiti, ne može biti ni jedan od prva dva. Isto tako, ne možemo reći da je notni papir koji nam poručuje koju notu da odsviramo na klaviru, upravo sama ta nota. Moralni zakon nas upućuje na melodiju koju moramo svirati, naši nagoni su pri tom samo pojedini tonovi.

Postoji još jedan način koji će nam pomoći da shvatimo kako Moralni zakon nije tek jedan od ljudskih nagona. Ako se dva nagona sukobe, a u čovečijoj svesti nema ničeg drugog osim njih, sasvim je jasno da će jači pobediti. Međutim, u trenucima kad smo najsvesniji Moralnog zakona, čini se da nas on obično tera da se priklonimo slabijem od ta dva nagona. Daleko više želimo biti na sigurnom, negoli spašavati čoveka koji se utapa. Uprkos našoj želji, Moralni zakon nam nalaže da mu pomognemo. Takođe nas često podstiče da pokušamo ojačati ispravni poriv da bude jači nego što on po prirodi jeste. Hoćemo reći, da često osećamo svojom dužnošću podsticati nagon stada, buđenjem mašte, saučešća itd, da bi na taj način smogli dovoljno snage i oduševljenja da uradimo nešto dobro. Ali je potpuno jasno da ne delujemo nagonski kad pojedini nagon želimo ojačati. Ono što vam govori: “Tvoj nagon stada je uspavan, probudi ga”, ne može biti sam nagon stada. Ono što vas upućuje koju notu na klaviru treba odsvirati glasnije od ostalih, nikako ne može biti baš sama ta nota.

Pokušajmo to još jasnije izraziti. Kad bi Moralni zakon bio samo jedan od naših nagona, mogli bismo upreti prstom na neki podsticaj u nama koji je uvek dobar, uvek u skladu sa načelom ispravnog postupanja. Ali vidite, to ne možemo. Nema ni jednog podsticaja u nama kojeg Moralni zakon ne bi ponekad nastojao potisnuti, isto kao što nema ni jednog kojeg tu i tamo ne bi nastojao podstaći. Pogrešno je misliti da su neki naši podsticaji, na primer, majčinska ljubav ili rodoljublje uvek dobri, a da su neki drugi nagoni, kao polni ili borbeni nagon, uvek loši. Ima međutim, slučajeva kada je oženjen čovek dužan podsticati svoj polni nagon, a vojnik svoj borbeni. Isto tako, ponekad, treba potisnuti majčinski, odnosno rodoljubni nagon, ukoliko bi oni naneli nepravdu drugoj deci, odnosno drugim zemljama. U stvari, nagoni sami po sebi nisu ni dobri ni loši. Prisetimo se još jednom klavira. Na njemu ne postoje dve vrste nota - dobre i loše. Svaka pojedina nota je u određenom trenutku dobra, a u nekom drugom loša. Moralni zakon nije nikakav nagon niti skup nagona, on upravlja nagonima, stvara novo je uzgred, od vrlo velike praktične vrednosti. Najopasnije je uzeti bilo koji nagon kao nešto neprikosnoveno, što treba slediti po svaku cenu. Svaki od njih nas može pretvoriti u fanatike, kad bismo ga sledili kao jedini ispravni nagon. Možda mislite da je, uopšte gledajući, ljubav prema čovečanstvu uvek dobra i plemenita osobina, ali to nije tako. Ako pritom izostavimo pravdu, počećemo kršiti sporazume i falsifikovati dokaze na sudu, sve zbog čovečnosti, postali bismo takođe prevrtljivci i izdajnici.

Neki su pitali: “Nije li ono što vi nazivate Moralnim zakonom samo društvena konvencija, nismo li to primili obrazovanjem?” Čini nam se da se tu radi o nesporazumu. Ljudi koji postavljaju takvo pitanje, obično uzimaju zdravo za gotovo, ako smo bilo šta naučili od roditelja i učitelja onda je to jedino ljudski pronalazak. To naravno, nije tako. Svi smo naučili tablicu množenja u školi. Dete koje bi odraslo samo, na pustom ostrvu, ne bi znalo za nju. Međutim, iz toga ne sledi da je tablica običan dogovor među ljudima, nešto što su ljudi izmislili za svoje potrebe a mogli su je načiniti drukčije, samo da su hteli. Potpuno se slažemo da pravilo ispravnog postupanja učimo od svojih roditelja, učitelja, prijatelja i iz knjige, kao što učimo i sve ostalo. Međutim, neke stvari koje naučimo, samo su ustaljena pravila, koja su mogla biti i drukčija. Naučili smo voziti desnom stranom puta, mogli smo se, međutim, dogovoriti i drukčije, to jest da vozimo levom stranom. Matematika pak, nije dogovor među ljudima, već stvarna istina. Pitanje je kojoj kategoriji pripada Zakon ljudske prirode?

Dva su razloga zbog kojih on pripada istoj kategoriji kojoj i matematika. Prvi je, kao što smo rekli, taj, da premda postoje razlike izmenu moralnih shvatanja u raznim narodima i epohama, one nisu toliko velike - nisu ni približno toliko velike kao što većina ljudi zamišlja. U moralnim shvatanjima svih naroda i epoha prepoznajemo isti zakon, dok društveni dogovori ili običaji, kao što su saobraćajna pravila, način odevanja i ostalo, mogu biti sasvim različiti.

Drugi razlog je ovaj: kad razmišljamo o razlikama koje postoje u shvatanju morala izmenu različitih naroda i epoha, da li pomišljamo da je moral jednog naroda bolji ili gori od morala nekog drugog naroda (epohe)? Da li je neka promena kod njih značila nekakav napredak? Ako nije, tada ne može biti nikakvog moralnog napretka. Sama promena ne znači i napredak - on postoji tek kad se radi o promeni na bolje. Kad ne bi bilo razlike u vrednosti i istinitosti izmenu morala i različitih naroda i vremena, tad ne bi imalo smisla govoriti o prednosti morala civilizovanog čoveka nad moralom divljaka ili hrišćanski moral pretpostavljati nacističkom.

Menutim, istina je da svi verujemo kako su neka moralna načela bolja od drugih. Uistinu verujemo da su pojedinci koji su pokušavali promeniti moralna načela svoga doba bili reformatori ili pioniri - bili su to ljudi koji su moral shvatali bolje od svojih savremenika. U tome se svi slažemo. Čim kažete da jedan skup moralnih načela može biti bolji od drugog, oba u stvari uporenujete sa merilom, tvrdeći da se jedan od tih načela više približava tom merilu nego drugi. Međutim, merilo s kojim upoređujemo dve stvari nešto je sasvim različito od njih. Zapravo, mi spomenute skupove moralnih načela upoređujemo s nekim stvarnim moralom, to jest, stvarnim Dobrom, i na taj način priznajemo da takvo nešto postoji, nezavisno od toga kako ga ljudi zamišljaju ili šta misle o njemu.

Ili drugim rečima, ako je vaš moral ispravniji od, recimo, nacističkog, tada mora postojati nešto - neki stvarni, uzorni moral, s kojim ta dva morala upoređujete. Razlog zbog kojeg vaša predstava Novog Sada može biti bliža ili dalja od stvarnosti nego moja, leži u tome što je Novi Sad stvarno mesto, koje postoji nezavisno od moje i vaše predstave. Ako bismo obojica, izgovorivši Novi Sad, pomislili na grad koji upravo zamišljam u svojoj glavi, tada uopšte ne bi imalo smisla govoriti o tome, čija je predstava Novog Sada bila stvarnost - ne bismo mogli govoriti ni o istinitosti, ni o laži. Isto tako, ako bi pravilo ispravnog postupanja značilo sve ono što neki narod odobrava, tada ne bi imalo smisla tvrditi da je jedan narod po svom izboru određenih moralnih načela ispravniji od drugoga. Bilo bi potpuno besmisleno kazati

da svet može rasti u dobru ili padati u moralnom zlu.

Naš zaključak je, stoga ovaj: premda razlike o predstavama o ispravnom ponašanju često dovode u sumnju postojanje istinskog, prirodnog zakona ponašanja, ono što nas tera da o tim razlikama razmišljamo, dokazuje zapravo sasvim suprotno, to jest da taj zakon postoji.

Recimo još nešto. Nailazili smo na ljude koji razlike u predstavama o ispravnom ponašanju preuveličavaju i to stoga, što ne vide razliku izmenu različitih verovanja o činjenicama.

Tako je, na primer, jedan čovek rekao:

“Pre tri stotine godina Englezi su spaljivali veštice. Da li i to nazivate zakonom ljudske prirode ili zakonom ispravnog postupanja?” Činjenica je, da danas ne spaljujemo veštice zato, jer ne verujemo da one postoje. Kad bismo verovali u njih, kad bismo stvarno mislili da među nama ima ljudi koji su se prodali Sotoni i primili od njega natprirodnu snagu kojom ubijaju svoje bližnje, pomračuju im razum i nanose ružne stvari, sigurno bismo se svi složili da ako iko zaslužuje smrtnu kaznu, onda su to svakako ti opaki zlotvori. Ovde ne postoji nikakva razlika u moralnom načelu, razlika je samo u poimanju činjenica. Neverovanje u veštice može predstavljati značajan napredak u znanju, ali ne možemo govoriti o moralnom napretku, ukoliko ih ne spaljujemo samo zato, jer ne verujemo da postoje. Ne možemo nekoga smatrati čovečnim zato jer više ne postavlja mišolovke verujući naime, da u njegovoj kući nema

miševa.

                                                                                                              K.S. Luis, Hrišćanstvo

 
FacebookMySpaceTwitterDiggStumbleuponGoogle BookmarksLinkedin

Najnovije Vesti

Popularne Teme

Dobrodosli na Eden.rs

 

Copyright © 2010 Eden. All Rights Reserved.
Design: Minerva Plus!.