Imunoplex
Tinkture
Imamo 22 gostiju na mreži
Home Clanci Clanci - Nauka i Biblija Doba prosvetiteljstva
Doba prosvetiteljstva
Doba prosvetiteljstva

Utopijski san iz doba prosvetiteljstva može se sumirati u pet reči. Razum, priroda, sreća, napredak i sloboda. Ovaj pristup, po svojoj prirodi, bio je potpuno sekularan. Humanistički elementi, koji su nastali za vreme renesanse, postali su dominantni u ovom dobu. Čovek vidi sebe kao polaznu tačku svega. Bilo je i razloga za takvo razmišljanje. Uspesi koji su bili postignuti na polju nauke, naveli su Ijude da očekuju doba optimizma i sreće.

Međutim, kriza našeg sveta, kao što smo istakli na početku, je kriza identiteta, što neizbežno vodi do krize vrednosti. Koga i šta treba da vrednujemo? Kako i na osnovu čega da vrednujemo?

Ili je još važnije koju smo cenu spremni da platimo da bismo sačuvali vrednosti koje su nam omiljene i značajne.

U sledećih nekoliko članaka  pozabavićemo se malom grupom ključnih mislilaca koji su postepeno, malo pomalo, osvojili umove Ijudi na najširem planu. Ovi mislioci stvorili su vrlo uticajne zaključke. Tokom vremena ove ideje ozbiljno su oštetile i zaustavile razvoj čovekovog duhovnog života.

 

Tomas Hobs

(1588-1679)

Između 1651. i 1700. godine evropski mislioci napisali su preko 109 knjiga i mnogo članaka osuđujući knjigu poznatog engleskog filozofa Tomasa Hobsa (Thomas Hobes). Reakcija na Hobsovu knjigu bila je toliko oštra da je Hobs bio prinuđen da se povuče u Englesku kao izbeglica. Tek pošto se pokorio Državnom Savetu mogao je mirno da ode u penziju.

Šta je to ovaj šezdesettrogodišnji profesor napisao da je podstaklo takvu borbenost u 17. veku? U knjizi Levijatan, koja je izazvala veliku buru, Hobs je poveo evropsku kulturu u novom, opasnom smeru, jer je zajedno sa ostalim filozofima na koje je izvršio ogroman uticaj, preusmerio tok razmišljanja materijalizmu, što se najviše odrazilo u filozofiji, teologiji i politici. lako Hobs nikada nije direktno poricao Božje postojanje niti Isusov autoritet, filozofi koji su u 18. veku pali pod njegov uticaj (Volter, Helvecijus, Holbah i Didro), a neki su i u 19. veku su to učinili. Od 1651. do 1850. veliki umovi na zapadu proveli su mnogo vremena objašnjavajući neophodnost nezavisnosti i emancipacije od crkvene tradicije, poričući u svemu tome prisutnost otkrivenja u Ijudskim aktivnostima. Hobsova uloga bila je presudna u ovom preusmeravanju. lako možda nesvesno, Hobs je probudio materijalizam koji je vekovima bio prikriven, da bi u Darvinovo vreme dobio naučno opravdanje. Čujmo Hobsa:

Svemir, to jest celokupna masa stvari, je materjalna, ili može se reći da je telo; ima dimenziju i veličinu, to jest dužinu i dubinu. Takođe svaki deo tela ima slične dimenzije. Prema tome, svaki deo svemira je telo i ono što nije te/o nije deo svemira. I zato, svemir je sve što postoji, i nešto što nije deo njega je ništa i u skladu sa tim i nigde.

Kao striktni materijalista verovao je da se sve može objasniti na materijalan način. Sa ovakvim pogledom na svet, nije teško uočiti zašto se Hobs u delu Levijatan otkriva uglavnom kao empirista, materijalista i determinista. Verovao je da je intelekt produkt naših čula. Razum, prema njemu, je samo pokret u mozgu. Kada čovek dobije ideju, sve što se dešava su pokreti materijalnih supstanci u mozgu. U materijalnom svemiru nema mesta za nematerijalnu dušu, koja bi nadživela telo. Zbog toga za Hobsa egzistencija (materija) prethodi esenciji (intelektu i duši), dok su stari filozofi i hrišćani verovali da esencija prethodi egzistenciji.

Do čega je ovakva filozofija dovela. Mortimer Adler (Mortimer Adler) u knjizi Deset filozofskih grešaka, tvrdi da empirizam Hobsa, Loka, Hjuma i drugih, predstavlja prvo radikalno odstupanje od tradicionalne filozofske misli koja je otpočela sa Aristotelom. Njihov stav je da sve znanje, kao i razum, proizilazi iz čulnog iskustva, i da se duhovno može objasniti mehanički, putem materijalnih procesa. Na toj premisi i pogrešnom načinju razmišljanja, kaže Adler, kasniji filozofi su gradili druge premise i izvodili pogrešne zaključke. Pogledajmo kako se uticaj ove velike ideje odrazio u društvu.

Pogrešnim rezonovanjem, neko može lako da zaključi, kao što su mnogi to učinili, da ako čula stvaraju razum, čovekov razum stvara ideju o Bogu i Njegovim zakonima. Danas možemo videti kako se Hobsov materijalizam širi do ekstrema. Pozitivisti ističu da su figurativne, metafizičke i teološke izjave besmislene, jer izjave moraju biti potvrđene našim čulima. Tvrdeći da Ijudi nemaju slobodnu volju, bihevioristi insistiraju da smo uslovljeni delovanjem naše okoline da budemo ono što jesmo, dok genetičari tvrde da su naši geni programirani da budemo ono što jesmo. U međuvremenu egzistencijalisti, svi u jedan glas, ističu da Bog ne postoji i da je život besmislen.

Ideja da je sve zasnovano na materijalnim procesima vodila je Hobsa da zaključi da religija nastaje iz Ijudskih impulsa, pa je prema tome još jedan striktni materijalni uzrok. Pošto ne postoji znak niti plod religije osim što je u čoveku, kaže on, ne postoji razlog za sumnju da je seme religije takođe u čoveku. Idući dalje konstatovao je da potreba za religijom nastaje iz straha od budućnosti. Najverovatnije, Hobs je ovde govorio o prirodnoj nasuprot otkrivenoj religiji, (ona koja se otkriva kroz svete spise i savest), ali implikacije ovog stava veoma su jasne. Bertrand Rasel, dva veka kasnije, priznaje da nemarni čitalac može da primeni iste argumente na hrišćansku religiju, ali Hobs je vrlo obazriv da to sam uradi. Međutim, već u dvadesetom veku pisci kao što su Frojd, pa i sam Rasel, nisu se ustručavali da iste argumente primene na hrišćanstvo.

Hobs ide korak dalje i poriče mogućnost da Ijudi kolektivno mogu znati istinu. Svaki čovek ograničen je čulom, privučen ili odvraćen stvarima koje same po sebi nisu ni rđave ni dobre. Čovek označava pojmove kao dobre i rđave prema svom ukusu i zbog toga je svaki čovekov sud relativan.

Ovakvo razmišljanje širom je otvorilo vrata razmišljanju i usmerenju popularnom u naše vreme. Dobro i zlo su imena koja označavaju apetit i averziju, koji su u drugačijim kulturama i običajima Ijudi drugačiji. U ovim stavovima vidimo početak kulturnog relativizma, pokreta koji nije imao značajnijeg uticaja sve do 19. i 20. veka. Kulturni relativizam zastupa ideju da naznaka dobro i loše varira od kulture do kulture prema običajima i izborima naroda više nego išta drugo. To je stav da je X u pravu u našoj kulturi zato mi volimo X. Kulturni relativisti, kao što je Hobs, takođe su i etički relativisti i zastupaju stav da ne postoje moralni apsoluti. Na osnovu same činjenice da se kulture razlikuju u svojim definicijama koncepta dobrog i rđavog, dolaze do zaključka da ne postoji pojam ispravnog i neispravnog. (Više o kulturnom relativizmu pogledaj poglavlje Više od životinje).

Gde je onda rešenje? Ne u moralnim učenjima teologije ni filozofije. Za Hobsa postoji jedna osoba koja poseduje apsolutni autoritet. U sporovima, bez obzira da li su civilni ili religiozni, poslednju reč ima car.

Relativnost Ijudskog suda i prosuđivanja ogleda se i prilikom tumačenja Biblije. Ljudima je potreban sudija da umesto njih odluči koje je tumačenje tačno. Taj posao, takođe, mora pripasti caru. Car raspolaže dovoljnim autoritetom pa ako bi pogrešno tumačio, zloupotrebio, negirao, čak se i suprotstavio hrišćanskoj veri, Ijudi moraju još uvek da ga slušaju i to sve u interesu izgradnje boljeg društva.

Zbog toga, ako se čovek mora suprotstaviti i svojoj savesti da bi poslušao cara, on ne čini greh.

lako je Hobs imao dobre motive za izgradnju novog društva u kome bi vladao red, on je, iako nenamerno, sigurno odškrinuo još jedna vrata neverovanju.

Spustivši Boga ispod nivoa čoveka i prirode, Hobs je mogao da pokaže razloge zašto treba priihvatiti monarhiju, a ne demokratiju, zašto treba imati jednog čoveka koji odlučuje. Međutim, oslonivši se na iste pretpostavke, kasniji mislioci, pod zastavom slobode i individualizma mogli su da naprave još privlačniju tvrdnju da uzdignu svakog čoveka i njegov vlastiti autoritet. Svaki čovek je praktično zakon za sebe i ima autoritet da donese ispravne odluke.

Samo jedan vek posle Hobsa, rani revolucionari i romantičari će protestovati: Zašto je car, Crkva ili religija bolje opremljena da definiše prava i pogreške od bilo kojeg drugog racionalnog čoveka?

Ukratko, Hobsov materijalizam, na kojem su se buduće generacije filozofa dograđivale bio je poguban za religiju. Uspostavivši čulna iskustva kao granicu iza koje razum ne može proći, ti filozofi umanjili su vrednostdrugih metoda razmišljanja i poIja izučavanja. Od naučnog racionalizma načinili su lakmus za svako znanje. Upoređivanjem sa naučnim istinama, tvrdnje špekulativne filozofije, umetnosti, književnosti i teologije izgledale su nesadržajne, u stvari besmislene.

Učenjem da je sve što se nalazi iza čulnih iskustava nerazumljivo i zbog toga nerelevantno i podredivši božansko Ijudskom, Hobs je bio prvi mislilac koji je povukao liniju između sekularnog i svetog. Pošto je za Hobsa vera nešto unutrašnje i nevidljivo, potpuno zasebno i drugačije od sveta čulnih iskustava, kako bi se iko posle Hobsa oslanjao na religiju, kada se ona više nije zasnivala na činjenicama već na veri.

 

                                                                                                                            Dr Jovan Ilijev

 
FacebookMySpaceTwitterDiggStumbleuponGoogle BookmarksLinkedin

Najnovije Vesti

Popularne Teme

Dobrodosli na Eden.rs

 

Copyright © 2010 Eden. All Rights Reserved.
Design: Minerva Plus!.