Imunoplex
Tinkture
Imamo 67 gostiju na mreži
Home Clanci Clanci - Nauka i Biblija Apsurdnost života?!
Apsurdnost života?!
Apsurdnost života?!

Pre tačno dvadeset godina pojavio se u američkim novinama članak koji je pobudio pažnju čitalaca. Početkom leta 1979. godine, blizu Luksora, u gornjem delu Egipta, lokalna policija pronašla je kosti 35-godišnje Kanađanke koja je dve godine ranije nestala bez ikakvog traga. Ono što se desilo, prema policijskim izveštajima, izgleda da se, dok je sama lutala po grobnicama starim skoro 4000 godina, saplela i pala u lavirint dubok preko pet metara. Pošto su zidovi te jame bili vlažni i odronjavali se, svaki put kad je pokušala da se izvuče skliznula bi na dno, da bi na kraju umrla teškom smrću od gladi i žeđi. Sa sobom je imala razglednicu i na njoj je opisala šta se desilo. Kazala je kako je bezbroj puta pokušavala da izađe iz tog lavirinta, ali bez uspeha. Konačno, shvativši da je svaki njen pokušaj da se izvuče uzaludan, napisala je i poslednju rečenicu:

A sada mi je preostalo da se pripremim za smrt.

Ako postoji išta sigurno u našem nesigurnom svetu, onda je to saznanje da ćemo svi umreti. Apsurdnost života vidi se u činjenici da se čovek rađa da bi umro, dolazi na svet da bi ga napustio. Slično ovoj ženi, i čovek se nalazi u lavirintu, iz koga pokušava da izađe, jer ne zna zašto se u njemu našao. Međutim, u svakom novom pokušaju da izađe na površinu on se sve dublje ukopava u dno.

Apsurdnost života je najbolje prikazao poznati pisac Loren Ešli, kad je kazao da je čovek kosmičko siroče, a njegov život opisao kao put između dve bolnice. U prvoj bolnici se rađamo, a u drugoj umiremo. Svako ko je ušao u prvu bolnicu, ranije ili kasnije ući će u drugu. Međutim, Esli takođe kaže da je čovek jedino stvorenje, koje na tom putu iz jedne u drugu bolnicu postavlja pitanje zašto. Druga bića imaju instinkt koji ih vodi. Jedino čovek postavlja pitanje Ko sam ja; Zašto sam ovde i Kuda idem?

Razmotrimo čovekov položaj i smisao života iz duže perspektive, iz perspektive svemira.

Naučnici kažu da svetlost putuje brzinom od 300 hiljada kilometara u sekundi, ili 9 biliona i 460 milijardi kilometara godišnje. Astronomi tvrde da možemo videti nebeska tela udaljena od nas 10-15 milijardi svetlosnih godina. U tom neopisivo velikom prostoru postoji oko 10 milijardi galaksija. U toj maloj galaksiji, koja je samo kap u prostranom okeanu svemira, kruži 100 milijardi zvezda. Među njima je i planeta Zemlja na kojoj živi šest milijardi Ijudi. Među njima smo Ti i ja. Živimo svoj život planirajući da ga učinimo što lepšim i udobnijim, spremajući se za dug život i bolje sutra, da bismo jednog dana i sami počeli da se pripremamo za smrt. Na kraju, ostaje surova činjenica da će nas se, u razdoblju od 50 godina nakon smrti, samo nekolicina Ijudi još uvek sećati.

Pitanja i dalje naviru: Ko sam ja? Šta radim na ovoj sićušnoj planeti neprimetnoj u svemiru? Šta će se desiti sa mnom kada se ovaj život ugasi? Kakav je moj položaj u odnosu na svemir? Ima li koga u svemiru da mari za mene? Kako je sve nastalo?

Većina Ijudi u svetu nema jasne odgovore na ova pitanja. Većina od nas živi od danas do sutra ne znajući zbog čega živi. Bez sumnje, to je najveća životna tragedija, mnogo teža od same smrti. Živeti bez razloga, ne znači živeti nego samo egzistirati, prosto preživljavati. Kao što je Viktor Frankl to pronašao u nacističkom logoru, naša najdublja i najhitnija potreba nije uživanje, kao što je mislio Frojd, ili moć kao što je učio Adler, već smisao i cilj, razlog življenja i razlog umiranja. Naš najveći problem je unutrašnja praznina i osećanje potpune besmislenosti. Nama je potreban smisao života više nego sam život.

Ako pogledamo imena velikih i poznatih Ijudi uverićemo se da posedovanje novca, visok položaj i slava ne otklanja osećanje besmislenosti. U stvari, što više ima, čovek oseća veću prazninu u srcu i potrebu za smislom.

Boris Beker (Boris Becker), jedan od najvećih igrača tenisa svih vremena, koji je došao do ivice samoubistva, izrazio je osećaj praznine i nezadovoljstva sledećim rečima: Pobedio sam dva puta u Vimbldonu, jednom kao najmladi igrač. Bio sam bogat. Imao sam sve materijalne stvari koje sam želeo: novac, kola, žene, sve... ali bio sam toliko nesrećan... nisam imao unutrašnji mir:

lli Džek Higins (Jack Higins), veoma uspešni pisac trilera, autor bestselera Kad orao sleće, upitan šta sada zna, što bi voleo da je znao kad je bio dečak, odgovorio je:

Da kad dodeš do samoga vrha tamo nećeš ništa nać?.

Oni nisu u manjini. Milioni oko nas doživljavaju tragediju besmislenog života, život duhovne smrti. To je ono što naše društvo čini radikalno drugačijim od svakog drugog društva u istoriji, ne zbog toga što ne možemo da letimo na Mesec, napravimo najbržu raketu, pobedimo bolest ili uništimo celu planetu za nekoliko sekundi, već zato što ne znamo zašto postojimo. Uprkos svim našim dostignućima, Erih From (Erich From) nas opisuje kao društvo hronično nesrećnih Ijudi, usamljenih, zabrinutih, depresivnih, destruktivnih i zavisnih, koji uživaju kada gube vreme koje pokušavaju da iskoriste.

Frojd razmišlja o istoj problematici u knjizi Civilizacija i njene pokidane veze. On ističe da su nam nauka i tehnologija pomogle da kontrolišemo prirodu i ispunimo najveće želje prošlih civilizacija, da postanemo kao bogovi. Zaključuje da smo postali kao bogovi, a zatim postavlja kratko i jednostavno pitanje: Zašto onda nismo srećni? Sledi iskren odgovor: Ne znam.

Ja sam čvrsto ubeđen da osećanje besmislenosti ne ispunjava naš život zato što smo izmučeni patnjom i bolom, već zato što smo prezasićeni zadovoljstvima i uživanjem. Besmislenost nastaje usled nepoznavanja cilja i važnosti postojanja, jer tada naš život počinje da gubi svoju vrednost. Naša potreba da saznamo svoje poreklo tako je duboka, kao potreba usvojenog deteta da upozna svoje roditelje. Ko smo i odakle dolazimo, zašto smo na ovoj Zemlji i zašto je moramo napustiti?

Postoje različiti odgovori koji su danas ponuđeni čoveku. To su različiti pogledi na svet, neke između mnogih smo spomenuli. Svi oni pokušavaju da odgovore na pitanje čovekovom poreklu, svrsi i njegovoj budućnosti. U ovu kategoriju svrstavaju se takođe teorije o nastanku svemira i čoveka.

Sve te teorije mogu se svesti na samo dve najuticajnije u našem svetu, a koje su potpuno suprotne jedna drugoj. To su teistički/hrišćanski i ateistički pogled. Ponovimo ukratko razlike između njih.

Kada gleda na svet, hrišćanin vidi simetriju, red i sklad. Prirodni zakoni funkcionišu savršeno. Oni se ne menjaju iz mesta u mesto, iz minuta u minut, ili iz milenijuma u milenijum. Milijarde nebeskih tela kruže precizno određenom putanjom, ne skreću ni levo ni desno. Hrišćanin smatra da to savršenstvo ukazuje na mudrog Stvoritelja koji nas je stvorio sa određenim ciljem i u skladu sa svojim likom. Zato život za njega ima smisla i zato ga vredi živeti.

Kada ateista gleda na svemir, on takođe zapaža sklad i dizajn u svemiru, ali iza svega toga ne vidi savršen razum, već srećni slučaj koji je upravljao Velikim praskom. Čovek nije stvoren po Božjem obličju, već je evoluirao od primata.

Svako od nas prihvatio je jedan ili drugi odgovor. Cinjenica je da se naša generacija toliko priJagodila idejama, uglavnom nasleđenim iz prethodnih dekada, čak iz prošlog veka, da slobodno možemo reći da savremenim umom upravljaju Ijudi koji su davno istrunuli u svojim grobovima.

Imajući na umu da naša večna sudbina i smisao našeg života zavise od ispravnog odgovora, nameće se pitanje koje se odnosi na tačnost odgovora.

 

                                                          Preuzeto iz knjige Ateizam ili hrišćanstvo, dr Jovan ilijev

 
FacebookMySpaceTwitterDiggStumbleuponGoogle BookmarksLinkedin

Najnovije Vesti

Popularne Teme

Dobrodosli na Eden.rs

 

Copyright © 2010 Eden. All Rights Reserved.
Design: Minerva Plus!.