Imunoplex
Tinkture
Imamo 17 gostiju na mreži
Home Clanci Clanci - Istorija Ognjeslav Kostović
Ognjeslav Kostović
Ognjeslav Kostović
Pronalazač

Rođen je 1851. u Vilzburgu u Austriji. Roditelji mu nisu u tom mestu stanovali, već mu je majka – koja je poreklom Austrijanka – u to vreme bila u gostima kod svog brata. Na krštenju j edobio ime Ignjat, ali su to roditelji po starom običaju izmenili u Ognjeslav. Stanovali su u Pešti gde mu je otac bio žitarski trgovac. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Pešti. Tamo je učio i tehniku. Sovjetski tehnički pisci kažu za njega da je bio visoko tehnički obrazovan. Vaspitan je u duhu porodičnih, staleških i verskih tradicija. U njegovoj kući u Petrogradu čuvane su razne porodične i crkvene relikvije, kao što su porodični plemićki grb, slike starih predaka i ikone.

Po završetku školovanja otac mu je predao svoj parobrod radi upravljanja. Ovaj brod služio je njihovom preduzeću za vuču šlepova natovarenih žitom. Ognjeslav, kao oduševljeni Srbin, dao mu je ime «Sloga». Njime je upravljao kao kapetan i plovio je na zapad do Nemačke, i na Istok do Odese. Jednom, kad je svojim brodom polazio za Odesu, poneo je sobom izrađene planove podmornice kakvu je sam zamislio. Tamo ovaj rad pokaže nadležnima i ovi ocene da je od vrednosti da ga otkupe za svotu od 10.000 rubalja. To je bilo pred sam Krimski rat. Ovom prilikom ostao je u Rusiji za stalno, a brod od kojeg se teško rastao vratio je kući. Stupio je u carsku vojsku i bio dodeljen mornarici sa činom kapetana. Učestvovao je u Rusko – turkom ratu i tada mu je od eksplozije povređeno oko. Za vojnički život nije se mnogo oduševljavao. Po izlasku iz vojske nastanio se u Petrogradu, tadašnjoj prestonici. Tamo se oženio Anastasijom Petrov. Ona mu je rodila osmoro dece od kojih su mu u životu ostale samo tri kćeri. Žena mu je umrla kad joj je bilo 42 godine. Glavni izvor života bili su mu prihodi od njegovih malih fabrika. Prvu fabriku podigao je u Spaskoj ulici. Drugu za metalne predmete podiže u mestu Maloje Rbackoje, industrijskom predgrađu Petrograda pored reke Neve. Pošto su mu ćerke živele u starom kraju, poslednje godine svoga života proveo je u Petrogradu usamljen. Tamo je i umro krajem 1916. godine.

preuzeto sa-krstarica.com




Ognjeslav je još od malena pokazivao sklonosti za stvaralački rad. Imao je bujnu maštu, koja ga je gonila da u igru unosi uvek nešto novo. Rastao je u Pešti i Novom Bečeju. Živeo je u povoljnim materijalnim prilikama. Pored svog maternjeg jezika govorio je i mađarski, nemački i francuski. Rado je čitao Žila Verna i slično...U školi je pokazivao crtačke sposobnosti i razvijao ih je u pravcu tehničkog izražavanja. U Rusiji je važio kao iskusni crtač. Ova veština omogućavala mu je da svoje koncepcije crtanjem svestranije prikaže. Njegove radove donosio je časopis «Njiva» koji je izlazio u Petrogradu. Još kao mladić sa pažnjom je pratio tehničke novosti toga doba. Već tada neke svoje ideje prenosi na tehničke konstrukcije. To potvrđuje i činjenica da je sa planovima svog smišljenog podvodnog čamca stupio na tlo Rusije.

Došavši u Petrograd ubrzo podiže radionicu za izradu svojih izuma od drveta. Kasnije već uređuje i metalnu radionicu za izradu mašinskih delova, uglavnom za potrebe svojih izuma. ..

Ceo svoj život posvetio je konstrukcijama i istraživanjima da bi dao nešto novo. Novac koji je primao za svoj rad odmah je ulagao za ostvarenje novih izuma. Po rečima njegove ćerke Zore, ta neprestana ulaganja izazivala su više puta negodovanja u užoj porodici, a zamerao mu je i brat Vladislav.

Uživao je veliki ugled kako u vojnim tako i u naučnim krugovima rusije. Kao član nekih društvenih organizacija i klubova dolazio je u dodir i sa poznatim hemičarem Mendeljejevom.

Prilog Milana Stanisavljeva o Ognjeslavu Kostoviću, objavljen 1957. godine u Zborniku za društvene nauke Matice Srpske


Do kraja života ostao je veran svom narodu. U njegovoj kući održavane su i negovane tradicije. Čuvane su porodične slike iz starih vremena. Porodična slava Sveti Nikola redovno je proslavljana. Njegova ćerka kaže da je o slavi u njihovoj kući bivalo najviše gostiju. Svoje ćerke, još dok su bile deca, slao je u svoj rodni kraj. Kad su odrasle, ove su zauvek napustile Rusiju. I sam je više puta odlazio u Novi Bečej u posetu svojoj majci, koja je kao udova sa ćerkama tamo živela. Kasnije, kad su mu se dve ćerke udale u Beogradu, usput je i tamo navraćao. Poslednji put je dolazio iz Petrograda u vreme Balkanskog rata.

Značaj najvažnijih Kostovićevih konstrukcija shvatićemo ako se osvrnemo na razvoj vazduhoplovnih objekata i motora do njegove pojave. Posle značajnih događaja u svetu, kad su godine1785. francuz Blanšar i Amerikanac Džefer svojim vazdušnim balonom ploveći prešli Lamanš, pojačava se interesovanje za ovo tek na pomolu vazduhoplovno sredstvo. U tom uspehu videli su mnogi početak ostvarenja ideje da se zagospodari vazdušnim prostorom. Baloni od guste svilene tkanine napunjeni vodonikom posle ovog podviga građeni su u mnogim zemljama.

Kostović je pratio ova tehnička dostignuća. U ruskoj carskoj vojci od njega su često traženi tehnički saveti. Za vreme službovanaj u vojsci stalno je konstruisao i radio na izumima. Sagradio je motorni čamac na koji je usadio motor sopstvene konstrukcije. Po njegovoj zamisli izražene su i sprave za vađenje potopljenih objekata iz mora.



Po završetku Rusko - turskog rata 1878. napušta vojsku i stalno se nastanjuje u Petrogradu. Stan je imao u Puškinovoj ulici. U to vreme pažnja tehničkih radnika i vojnih stručnjaka bila je usmerena u pravcu razvoja letećih sprava. Tada je osnovano i Prvo rusko vazduhoplovno društvo čiji je član postao i Kostović. To društvo sačinjavala je grupa ruskih naučnika i oficira iz vojnoj rukovodstva. Već 1879. prikazao je vazduhoplovnom društvu svoj projekat dirižabla (vazdušnog broda) sa čvrstom osnovnom konstrukcijom. Po tom planu za njegovo pokretanje služio bi benzinski motor jačine 80 konjskih snaga sa električnim paljenjem u cilindru. Ovaj projekat prihvaćen je 1880. od strane komisije koju je odredilo Vazduhoplovno društvo. Tu komisiju sačinjavali su naučnik i hemičar Mendeljejev, admiral Sokovnik i budući akademik Rikačov. Komisija je visoko ocenila predloženi projekat. Po odobrenju projekta nastalo je pitanje novčanih sredstava za gradnju. Komisija je preko dnevne štampe poslala apel građanstvu Rusije da ukaže novčanu pomoć. Odziv na apel bio je veoma povoljan, i priloženo je oko dve stotine hiljada rubalja. Gradnja je otpočela 1882. na ohtenskom gradilištu gde su podignuta potrebna postrojenja. Početak radova objavljen je preko lista "Njiva" za 1882. Kada se o tome saznalo van Rusije, Kostović je dobijao ponude za izgradnju iz raznih zemalja, ali ih je sve odbio. On je prvo preduzeo izgradnju motora za pokretanje dirižabla, znajući da je to najveći problem, jer dotada izgrađene mašine nisu mogle da posluže ovoj svrsi. Motor je završio 1884. i bio je benzinski četvorotaktni sa osam cilindara. Paljenej mu je električno. Cilindri su mu horizontalno položeni po dva, suprotno jedan drugom. Između njih je zajednička komora kao raspršivač. Električnu struju za paljenje daje mu akumulator. Hlađenje mu je vodeno i cilindri su mu u tu svrhu prevučeni kožom.

Dirižabl je dovršen 1889. i čekao je da se njime izvede prvi let. Tek posle 20 godina Nemac Cepelin izgradio je dirižabl za koji je upotrebio već postojeći motor.

 
FacebookMySpaceTwitterDiggStumbleuponGoogle BookmarksLinkedin

Najnovije Vesti

Popularne Teme

Dobrodosli na Eden.rs

 

Copyright © 2010 Eden. All Rights Reserved.
Design: Minerva Plus!.