Imunoplex
Tinkture
Imamo 41 gostiju na mreži
Home Clanci Clanci - Istorija Ilija Panić Srpski Šindler
Ilija Panić Srpski Šindler
Ilija Panić Srpski Šindler Spasao je tokom okupacije 148 građana, ali mu je posle rata oduzeta imovina, a on oteran u zatvor

Uspešni industrijalac i jedan od najbogatijih ljudi u Kraljevini Jugoslaviji, Ilija - Ika Panić, poput nemačkog zaštitnika Jevreja Šindlera, spasavao sigurne smrti na desetine zatočenika Gestapoa i Specijalne policije. Iako nevin, osuđen je zbog "saradnje sa okupatorom".

Potomak Karađorđevog smederevskog vojvode Janka Đurđevića Šiška, člana Praviteljstvujuščeg sovjeta i Zemaljskog suda, sestrić proslavljenog kompozitora Stevana Stojanovića Mokranjca, Ilija se rodio u Negotinu, 20. jula 1884. godine.

Posle završenih šest razreda negotinske gimnazije, godine 1901, sin imućnog trgovca i vinogradara i člana Negotinskog pevačkog društva, Krste Panića, stupio je u 34. klasu pitomaca Vojne akademije.

U čin pešadijskog potporučnika proizveden je po završenom školovanju 1905. godine, kada je dobio i prvu vojnu službu u 13. pešadijskom puku "Hajduk Veljko", u rodnom Negotinu. Pet godina kasnije oženio se Zorkom, ćerkom uglednog građevinskog inženjera Mihaila Valente. Posle ženidbe, Ika Panić je, sa svojim pukom u sastavu Timočke divizije prvog poziva, učestvovao u poznatoj Sremskoj ofanzivi u septembru 1914. godine.

Pri forsiranju Save iz stroja je bilo izbačeno 6.500 srpskih i 2.000 austrougarskih vojnika. Ika Panić, dobar plivač, nije hteo da napusti svoju četu do poslednjeg trenutka. I tako je bio zarobljen. Naredne četiri godine, sve do kraja rata, proveo je u logorima "Jakob Haza" i "Gredig".

Po povratku iz zarobljeništva 1918, postavljen je za vojnog komandanta Trbovlja, Zagorja i Hrastnika. Umoran od rata, sa ambicijom da se okuša u civilnim poslovima, zatražio je da bude demobilisan i penzionisan. Imao je samo 36 godina kad je napustio vojnu službu, u činu rezervnog potpukovnika.

Sa ortacima, uz pomoć nevelike ušteđevine i nasledstva, ostalog od oca - trgovca vinom, otvorio je svoju prvu malu ciglanu u Sremu. U razrušenoj zemlji, koja je dvadesetih godina ušla u fazu poleta, potrebe za građevinskim materijalom bile su sve veće. Panićeve cigle i crepovi ugrađivani su u bezbroj novih zgrada u Beogradu i mnogim drugim mestima širom povećane kraljevine. Njegove cigle našle su se i kao njegova ktitorska donacija u zidovima tri beogradske crkve - svete Petke na Kalemegdanu, Bogorodičinog pokrova i svetog mučenika Lazara.
Poslovi su se granali, ulagao je novac u industrijska preduzeća, zastupao nemačku industriju i bugarske privrednike, trgovao, kupovao zemlju, podizao i opremao parne mlinove, sticao sve veće bogatstvo u novcu, nekretninama, tehničkoj opremi... Dvadesetogodišnji period u njegovom životu bio je ispunjen poslovnim uspesima i napretkom.

On je bio demobilisani junak Prvog svetskog rata, ali i čovek sa isprepletanim vezama u Evropi. Godinama je zastupao nemačku automobilsku industriju u Jugoslaviji, imao je poslovne veze u Bugarskoj, Češkoj, Francuskoj... Taj i takav čovek, ne mnogo pričljiv, ali jake volje, podržavao je antinemačko raspoloženje i, čak je finansijski pomagao levičarima. Bio je veliki anglofil, eksponent britanske politike, neka vrsta tajne pomoćne ambasade Britanije u Beogradu.

Ima pouzdanih dokaza da je pripadao masonskim ložama "Preporođaj" i "Sloga, rad i postojanstvo".

Ulazak nemačkih trupa u okupirani Beograd bio je za Iliju - Iku Panića, kao i za mnoge druge protivnike Hitlerovih nacističkih ideja, početak perioda novih iskušenja i muka. Povukao se, izbegavao susrete, zatvoren u svom stanu u Ulici kneginje Ljubice. Ali, već 26. aprila 1941, agenti Gestapoa su zakucali na njegova vrata.

Iliju Panića se našao na njihovom spisku kao anglofil i prijatelj bugarske levičarske opozicije, pod sumnjom da je bio blizak Intelidžens servisu i Kominterni. Bio je sproveden u Beč, a potom u Salcburg, a posle dva i po meseca, 8. jula iste godine pušten je iz zatvora.

Svestan da je izložen prismotri, i stalnoj opasnosti, Ika Panić je tokom rata nastojao da bude neutralan, to jest da javno održi ekvidistancu kako prema kolaboracionistima i vladi Milana Nedića, tako i prema partizanskom i ravnogorskom pokretu.

To ga, međutim, nije spasilo hapšenja posle oslobođenja.

Panić je proveo u zatvoru punih sedam meseci (od 23. maja do 28. decembra 1946) pre nego što je podignuta "optužnica", a onda je osuđen na "kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od 18 meseci, na gubitak političkih i pojedinih građanskih prava, izuzev roditeljskih prava, u trajanju od jedne godine, i na konfiskaciju celokupne imovine”. Žalio se Višem vojnom sudu Treće armijske oblasti. Nova presuda je bila poražavajuća: kazna je udvostručena, odnosno povećana na tri godine zatvora! Pušten je sedam meseci pre isteka kazne na intervenciju generala i diplomate.Vlade Popovića.

Ika Panić je 18. juna 1949. dobio rešenje Povereništva za stanove IONO Prvog rejona u Beogradu da mu se određuje mesečna zakupnina za deo sopstvenog stana od jedne dodeljene sobe u visini od 330 dinara mesečno! Nezaposlen i star, pošto je istekao period gubitka građanskih prava na koji je bio osuđen, Panić se 8. avgusta 1951. obratio Upravi za socijalno staranje NRS s molbom da se donese načelna odluka o njegovom pravu na penziju. Iako je imao mnogo godina radnog staža, velike zasluge i godine u kojima se ništa novo ne počinje, bio je odbijen. Između 1952. i 1956. sve do sudnjeg časa, preživljavao je zahvaljujući pomoći koju su mu slali predratni poslovni prijatelji - Austrijanac August Vesten i Nemac Jozef Pfajfer.

Posle izdržane kazne, godine 1954. obratio se pismom predsedniku FNRJ Josipu Brozu Titu, s molbom da se sudski postupak obnovi, kako bi s njegovog imena bila skinuta ljaga.

Pozivajući se na svoje intervencije kod Nedićeve vlasti, Panić je, između ostalog, napisao: "To nisu bila obična zauzimanja i intervencije za svoje prijatelje, rođake i poznanike, već je to imalo vid jednog organizovanog i požrtvovanog rada i zalaganja. Ovo sam činio mahom preko upravnika grada i šefa Državne straže Dragog Jovanovića, koga sam poznavao odranije."

Uvređen, kao čovek koji je spasao sigurne smrti desetine sužanja, on u pismu Titu dalje podvlači: “... To me primorava da izađem iz svoje skromnosti, pa moleći za izvinjenje, izjavljujem sa puno časti i ponosa: a) da nijedan Beograđanin, koji je okupaciju preživeo, nije od Nemaca toliko proganjan, unižavan i zatvaran bio kao što sam ja; b) da se nijedan od Beograđana nije toliko zalagao za progonjene i zatvarane po liniji NOP-a, koliko sam ja to činio; c) da nijedan od Beograđana nije bio toliko izdašan u pružanju materijalne pomoći potrebitim, oskudnim i siromašnim, koliko sam ja to bio. Sve ću ovo dokazati svedocima i dokazima...”.
Svedoci su u većini okrenuli leđa svom spasiocu, valjda i sami zastrašeni represijama nove vlasti. Od 148 uhapšenih studenata, gimnazista, činovnika, radnika, intelektualaca, umetnika, sudija, zemljoradnika, čija je imena Panić priložio uz pismo Titu, a kojima je rodoljubivi čovek pomogao ili pokušao da pomogne, samo nekolicina je stala na njegovu stranu.

Ilija - Ika Panić, umro je 9. novembra 1956. godine.

Zorka je nadživela muža 27 godina i preminula u 96. godini, religiozna, privržena Srpskoj pravoslavnoj crkvi, pošto je ceo život posvetila dobrovoljnom humanom radu u korist dece, nevoljnika i siromašnih..

A posle višegodišnje pravne borbe njegovih unuka, tek krajem 2010. godine ukinute su presude kojima je Ilija K. Panić 1947. godine suđen za saradnju sa okupatorom

 

Preuzeto sa sajta - MojHeroj.com

 
FacebookMySpaceTwitterDiggStumbleuponGoogle BookmarksLinkedin

Najnovije Vesti

Popularne Teme

Dobrodosli na Eden.rs

 

Copyright © 2010 Eden. All Rights Reserved.
Design: Minerva Plus!.