Imunoplex
Tinkture
Zdravlje i Sreca
Porodicni Kutak
Soja Food
Stado
Ciscenje Organizma - OKP Paket
Imamo 17 gostiju na mreži
Home Clanci Clanci - Istorija dr Ignjat Pavlas
dr Ignjat Pavlas
dr Ignjat Pavlas Svaki grad ima velikane koji obeleže jednu epohu njegovog razvoja. Svaki civilizovani grad čvrsto se drži uspomene i baštine svojih velikana ne zaboravljajući njihova velika dela. U Novom Sadu osim jedne ulice, koja je jedino obeležje po kojem građani znaju da je postojao neko po imenu Ignjat Pavlas, ne postoji ništa drugo, ponajmanje odgovarajuća spomen ploča, ili bista, čak ni u Železničkoj ulici gde je svojevremeno živeo taj naš nacionalni dobrotvor i jedan od najvećih patriota u Bačkoj i na Balkanu!

Svaka zemlja brižljivo čuva baštinu i sećanje na velikane koji su je gradili i dobro joj činili. U našim istorijskim udžbenicima ne postoji ni slovce o Ignjatu Pavlasu! Sudbina tog velikog, časnog čoveka bila je da padne u zaborav, poput stotina i stotina žrtva fašističke racije 1942! A da li će Novi Sad ikada više imati moralnu veličinu kakvu je predstavljao doktor Ignjat Pavlas?

 

Kažu da iza svakog uspešnog čoveka stoji uspešna žena. O Olgi Pavlas nema spomena čak ni u imenu te novosadske ulice. O Pavlasovima u našoj sredini ne bi bilo spomena da ne postoji planinarsko društvo "Željezničar". Njemu hvala što su otrgli od zaborava to veliko ime nazvavši jedan čot po njemu. Taj čot, vrh u Vojvodini, nosi u sebi veličanstvenu simboliku moralne vrednosti i rada Ignjata Pavlasa. On treba da posluži kao povod da se pravdoljubivi građani združe u naporu da se ne zaborave imena Ignjata i Olge Pavlas i da zauzmu časno mesto u istoriji Novog Sada, Vojvodine i našoj celokupnoj nacionalnoj istoriji!

 

 

 

Ko je doktor Ignjat Pavlas? U Matici srpskoj nisam našao nijednu knjigu posvećenu isključivo tom skromnom čoveku, graditelju Sokolskog doma u Novom Sadu, ljubitelju prirode, planinaru, pravniku, veslaču, humanisti, nepatvorenom rodoljubu, žrtvi fašističkih zločinaca koji su u periodu od 21. do 23. januara 1942. počinili genocid u Novom Sadu, taj najstrašniji zločin u istoriji tog grada u kojem je, pored Pavlasovih, stradalo preko 3.300 njihovih sugrađana.

 

Doktor Ignjat Pavlas rođen je 1887. u Donjem Miholjcu. Polupismeni posleratni anketari, koji su beležili žrtve iz Drugog svetskog rata, čak ni taj podatak nisu ispravno uneli u zvanične podatke. Tako je ostalo da je taj velikan rođen u Donjem Milanovcu. Godine 1904. završio je Srpsku veliku pravoslavnu gimnaziju, a zatim studirao prava u Zagrebu i Budimpešti. Upravo je u Budimpešti taj Srbin katolik 1912. godine stekao akademsku titulu doktora prava! Perfektno je govorio mađarski. Njegovi dželati nisu bili dostojni ničeg što je predstavljalo karakter i intelekt jednog od najuglednijih novosadskih advokata.

 

Profesionalni angažman doktora Pavlasa bio je prožet patriotskim nabojem i istrajnim radom na ispunjenju zaveta koji su Srbi dali jedni drugima – da se sa obe strane Save i Dunava sjedine u svoju državu. Tokom raspada Austro-Ugarske monarhiije formiran je Srpski narodni odbor u Novom Sadu. To telo izaslalo je doktora Pavlasa, svog podpredsednika, da saopšti komandantu nemačkih trupa da do šest časova bez plena napusti grad. Pošto je to učinio, doktor Pavlas se probio do Beograda na čelu izaslanstva i od Vrhovne komande srpske vojske zatražio da srpska vojska što pre dođe u vojvođansku prestonicu.

 

Dana 9. novembra 1918. doktor Pavlas je dočekao konjički eksadron Vojislava Bugarskog. Pred Maticom srpskom je sa Jašom Tomićem pozdravio srpsku vojsku u ime građana Novog Sada. Bio je to vrhunac državotvornih aktivnosti heroja i vizionara Ignjata Pavlasa koji je na taj način svom narodu omogućio da ispuni svoj vekovni zavet. Nekoliko dana kasnije, 25. novembra, održana je Velika narodna skupština Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji. Skupština je odmah po otvaranju prihvatila da njome predsedava doktor Ignjat Pavlas. Danas, u zgradi gde se odigrao taj najvažniji čin za Vojvodinu u XX veku, umesto muzeja smeštena je banka, a na spomen ploči na zgradi ne postoji obaveštenje o tome ko je predsedavao tom najznačajnijem istorijskom događaju tog vremena.

 

Doktor Pavlas bio je izraziti rodoljub, čak bismo mogli da kažemo i nacionalista, ali svakako ne šovinista! Nije mogao da prihvati to što u političkom životu dominiraju antisrpske snage izrazito demokratskog političkog opredeljenja. Zato se časno povukao iz politike i posvetio zdravlju i prirodi. I u toj oblasti taj vizionar evropskih razmera dao je nemerljiv doprinos. Tokom svog pregalačkog rada presedavao je veslačkim klubom "Danubijus", koji se nalazio upravo nedaleko od mesta gde su ga fašisti usmrtili 23. januara 1942. oko 15 časova. Isto tako, na dan 12. septembra 1924. osnovao je sa grupom istomišljenika planinarsko društvo koje se tada zvalo "Fruška gora". Štaviše, izabran je za doživotnog predsednika društva. I posle njegovog života kroz rad planinarskog društva "Željezničar" nastavio je da živi jedan od najvećih tvoraca naše države i utemeljivač Sokolskog pokreta u Srbiji. To što je negdašnjem Pozorištu mladih vraćeno njegovo pravo ime "Sokolski dom" pravedno je pošto je to najmonumentalnija zgrada čije se izgradnje latio Ignjat Pavlas.

 

Osim "Sokolskog doma" u Novom Sadu, Pavlas je gradio i planinarske domove na Fruškoj gori i Rudniku. Ne sme se zaboraviti da je 300 kilometara staza na Fruškoj gori obeleženo pod rukovodstvom predsednika Sokolskog društva Bačke župe, Ignjata Pavlasa.

 

Poslednji politički istup Ignjat Pavlas je održao matra 1941. godine, uoči fašističke okupacije. Održao je sugrađanima patriotski govor, a nedugo zatim su aprila te godne zgažena sva ljudska prava i slobodne pravnika Pavlasa i njegovih sugrađana slovenskog i jevrejskog porekla. Začudo ga nisu likvidirali u tom prvom naletu 1941. godine, kada su streljali, proterivali i na razne druge načine zlostavljali Slovene, Bunjevce, Hrvate, Srbe i Jevreje. Valjda nisu imali za šta da ga optuže! Veliki patriota Pavlas bio je poznat u celom gradu kao čestiti i ljubazan čovek, baš kao i njegova supruga Olga. Nikome nažao nisu učinili. Visina Pavlasovih nadvisivala je te pomahnitale ubice, šićardžije, razne izdajnike srpskog naroda tokom okupacije koji su svoje sugrađane odveli u smrt tokom rata. Veličina Pavlasovih nadvisivala je i nalogodavca te takozvane racije, zločinca Mikloša Hortija, kome je, kao i svim njegovim ubicama, glavno načelo bilo da se istrebi sve nemađarsko. Ubice Pavlasovih i njihovih sugrađana nisu bile dostojne ničega što je činilo tu gromadu od karaktera – Ignjata Pavlasa!

 

Krvavog petka, 23. januara 1942. krvlju će Pavlasovi zapečatiti svoju sudbinu. Negde je zapisano da su neki pokušali da ih spasu smrti. Možda je to tačno, možda nije. I da je tačno, očito da napori nisu imali uspeha. Čast i služba narodu za koji su živeli i umirali nisu dopustili Pavlasovima da ne podele sudbinu svog naroda! Ignjat i Olga Pavlas nisu poznavali lažne patriotske fraze, već su znali da žive za dobro svog grada, svog naroda i svih čestitih ljudi ovog sveta! Na gubilištu su u haosu privođenja ostali razdvojeni. Blage oči Olge Pavlas, koja je očigledno shvatala da su joj to poslednji trenuci života, možda nisu dotakli ledeno srce dželata-žandara kada ga je zamolila da je sprovede napred da stane uz Ignjata Pavlasa. Jauci i krici dece koje su fašisti sa uživanjem nabadali na bajonete, krici ljudi, pucnji, to besomučno klanje organizovano od zveri u ljudskom obliku, razlegali su se Štrandom. Svojim očima gledao je doktor Ignjat Pavlas umiranje grada kojem je posvetio svoj život i stvaralački rad. Gledao je kako ubijaju i tu omladinu kojoj je on bio najbolji mogući uzor. Nervi velikana Pavlasa nisu bili jaki da trpe to zlo. Nije hteo da okleva čekajući na užasnoj hladnoći da red dođe na njega kasnije. Zatražio je da ga preko reda sprovedu do rupe na ledu. Trojica žandara su poveli Pavlasove u prednji red. Pitao je fašističke ubice: "Kažite mi ime samo jednog Mađara kojeg su Srbi ubili, pa ubijte onda i mene i sve ostale?" Nije dobio odgovor. Nisu imali odgovor te nesretne moralno izopačene duše na bilo šta što je krasilo Pavlasove.

 

 

Kada su ga poveli ka dasci smrti iznad rupe u ledu, vizionar Pavlas je održao svoj poslednji patriotski govor. Uzviknuo je: "Ubijajte, ali znajte da će se roditi nova, snažnija Jugoslavija!" Ola Pavlas je plakala. On ju je hrabrio tada, poslednji put. Nisu sačekali da ih ubiju, već su se držeći se za ruke bacili u ledenu reku. U Dunavu su ih usmrtili kuršumi "junaka" fašističke racije. Nekoliko minuta nakon njihove herojske smrti obustavljena je takozvana racija. Da su ostali u redu gde su stajali, Pavlasovi bi po svoj prilici preživeli taj pokolj.

 

Tri godine nakon toga zaista se rodila nova, snažnija Jugoslavija. U njoj je "Sokolski dom" postao Pozorište mladih. U njoj je ime doktora Ignjata Pavlasa ostalo samo u ponekoj arhivi. Potom je nestala i ta zemlja i danas opet imamo "Sokolski dom", ulicu u kojoj nema imena Olge Pavlas i, zahvaljujući planinarskom društvu "Željezničar" jedan čot koji nosi Pavlasovo ime. Ni navodne posleratne veličine nisu bile dostojne ničega što je karakterisalo Pavlasove! Danas se otrkiva ponovo kao veličina naše istorije Jaša Tomić i dobija svoje mesto u našoj istoriji za svoj doprinos srpskom narodu. O Ignjatu Pavlasu, ništa manje zaslužnom čoveku za našu istoriju i dobrobit našeg naroda, nema opet govora. Zar da mu se i po treći put učini ista nepravda? Poput stotina žrtava fašističkog genocida ostao je nepravedno zaboravljen jedan od najvećih ljudi ovog naroda. U našoj nacionalnoj svesti uvek treba da postoje imena koja su toliko pružila Novom Sadu i ovoj zemlji. Ta dva imena, iskrena, patriotska, dva simbola najčasnijeg i najplemenitijeg što ovaj narod ima zovu se: Ignjat i Olga Pavlas!

 

Autor - Aleksandar Veljić

 
FacebookMySpaceTwitterDiggStumbleuponGoogle BookmarksLinkedin

Najnovije Vesti

Popularne Teme

Dobrodosli na Eden.rs

 

Copyright © 2010 Eden. All Rights Reserved.
Design: Minerva Plus!.