Imunoplex
Tinkture
Imamo 10 gostiju na mreži
Home Clanci Clanci - Deca i porodica Zuhdija Ahmetović - Niko ne haje za heroja
Zuhdija Ahmetović - Niko ne haje za heroja
Zuhdija Ahmetović -  Niko ne haje za heroja Spasao je 38 bugarske dece iz nabujalog Lima, da bi mu mesec dana kasnije kuća izgorela do temelja.

Nije se Zuhdija Ahmetović iz prijepoljskog sela Gostun nikada spremao za ulogu heroja. Nije ni znao kakav je junak, dok se život nije poigrao i dao mu glavnu rolu u nesreći koja je zavila u crno sever Bugarske.

Te kobne večeri, 4. aprila 2004. godine, dupke pun autobus iz Svištova koji se vraćao iz Dubrovnika survao se u nabujalu maticu Lima. A među putnicima sama deca, najbolji đaci svoje generacije, kojima je ova ekskurzija bila nagradno putovanje grada u kome su živeli.

Bilans nesreće bio je stravičan: 12 poginulih putnika od kojih niko nije stao na prag punoletstva. Preostali, njih 38, zauvek će pamtiti tu zlokobnu noć, stradale drugove, ali i jednog običnog čoveka bez koga bi te večeri verovatno i sami postali deo prošlosti. Najtežih trenutaka svog života Zuhdija ne voli da se priseća, a još manje da o njima priča. Pa ipak, kao kad neko izvuče čep na brani, reči sami naviru.

- Veče je bilo, početak proleća, oko pola devet - seća se Zuhdija, dok sedimo u bašti njegove kafanice, na samom srpsko-crnogorskom prelazu. - Bio sam u kući kada sam čuo panično dozivanje svog, tada šesnaestogodišnjeg sina Zaima. Malo mi je trebalo da shvatim da je reč o velikoj nesreći. Potrčao sam ka čamcu, usidrenom na obali Lima, svega pedesetak metara uzvodno od mesta nesreće. Nažalost, malo nam je pomogao, jer kada reka podivlja, teško ga je i zadržati, a kamo li njim upravljati.

Prizor koji je zatekao malo je obećavao. Autobus je skrenuo sa puta, probio bankinu i oborio stablo lipe, da bi se zaustavio usred reke. Virio je svega desetak centimetara iznad vode i da je skliznuo samo metar dalje, verovatno se niko ne bi spasao.

- Kada sam stigao, vozač je već bio na krovu autobusa i pokušavao da otvori šiber - priča Zuhdija. - Pomogao sam mu i ubrzo smo počeli da kroz njega izvlačimo preživele. Zatim smo, jedno po jedno dete, prebacivali na obalu, sve vreme gazeći kroz ledeno hladnu vodu, koja je sekla kao žilet.

Na taj način Zuhdija, njegov sin i vozač, uz pomoć nekolicine meštana uspeli su da spasu 38 putnika, dok za preostale nije bilo nade.

- Mislim da se niko nije udavio, većinu smo kasnije zatekli na svojim sedištima, verovatno su bili mrtvi i pre nego što se autobus zaustavio - seća se naš junak. - Najteži trenutak mi je bio kada sam primetio da se i moj sin utapa. Na leđima je imao jednu devojčicu, s teškom mukom se probijao ka obali, dok mu je glava sve duže ostajala pod vodom. Srećom, uspeo sam da ih dovučem do obale i tek tamo povratim.

Za pokazano herojstvo Bugari su ga odlikovali Madarskim konikom, njihovim najvećim priznanjem, a u znak zahvalnosti zaposlili su i njegovog sina u Prijepolju, na benzinskoj pumpi Lukoila, koja je tada delom bila i njihovo vlasništvo. I danas ga sa rado sete, pozovu i pitaju da li mu nešto treba. Poslednji put posle velike železničke nesreće u Bioču, kada su se raspitivali da li je među stradalima bio i neko njegov. Srpska država, međutim, setila ga se tek docnije, kada je doživeo novo, traumatično iskustvo.

- Vodu sam preživeo, ali me je vatra dokrajčila - kaže Ahmetović. - Mesec dana kasnije, na isti dan, izgorela mi je kuća do temelja zbog kvara na instalacijama. Nekako u to vreme pozvan sam i u predsedništvo Republike, primio me je Vojislav Koštunica, slikao se sa mnom i obećao da će mi se podići nova kuća. Rekao mi je da je to najmanje što država može da učini za jednog heroja.

Ispostavilo se, međutim, da je cela priča bila samo za slikanje i za novine. Niko ga više nije pozvao, niti mu je išta nudio. Ni Koštunica ni njegovi naslednici.

U međuvremenu, kraj puta, Zuhdija je otvorio malu kafanu, jedini izvor prihoda. U početku je radila dobro, ali...

- Granični prelaz sa Crnom Gorom postavljen je na svega pedeset metara od moje kafane - žali se naš sagovornik. - Često se napravi velika gužva, carinici znaju i po nekoliko sati da pauziraju, a onda se pred mojim parkingom formira red kamiona zbog kojih niko satima ne može ni da uđe, ni da izađe. Ljudi nervozni, trube, svađaju se i psuju, ostavljaju gomilu smeća, ali ne mogu ništa. Naravno, žalio sam se, molio da se nešto preduzme i prelaz drugačije reši, ali slaba vajda. Rekli su mi samo da sam im ja najmanja briga.

 

(Izvor: Pres, juli 2011)

 

Preuzeto sa - MojHeroj.com

 
FacebookMySpaceTwitterDiggStumbleuponGoogle BookmarksLinkedin

Najnovije Vesti

Popularne Teme

Dobrodosli na Eden.rs

 

Copyright © 2010 Eden. All Rights Reserved.
Design: Minerva Plus!.