Ritam dnevnih aktivnosti u porodici se promenio. Radno vreme nam je šarenoliko, traži nas maksimalno. A traži nas i porodica. Kasnije ležemo, kasnije ranimo, trčeći živimo, a vreme izmiče… I decu uvodimo u novi ritam – sve kasnije odlaze na spavanje. „Neće na spavanje… sve do ponoći“, objašnjavamo nevešto. A tek im je pet, šest, sedam ili osam godina. Čak i manje.

Ima nas, sa primedbama da vrtić veoma rano počinje sa radom. Čak i škola, žalimo se, rano rani, ali ipak, „držimo“ korak s vremenom i aktivnostima. Stižemo sa decom na vreme i u vrtić i u školu i ostale obavezne ili slobodne aktivnosti. Popodne nam u kući odmiče u porodičnim, planiranim aktivnostima, druženjima… Školski zadaci se uredno završavaju… Zajedničkom večerom, pripremama za spavanje, na vreme nam radni dan odlazi u san. U večernjim satima ostaje i nama roditeljima nešto vremena za željene teme i interesovanja.

Ima nas, kojima je prihvatljivija elastičnija forma dnevnih aktivnosti, koja može da se menja, prilagođava trenutku, situaciji…

Ima nas, koji ne stižemo sve i svuda, ali dobro funkcionišemo.

Ima nas nezaposlenih roditelja, koji živimo sa osiromašenim sadržajima, ali urednim navikama.

I da ne nabrajamo…

Koliko porodica – toliko i modela rasporeda dnevnih aktivnosti:

• model „kako mama kaže”,
• model „kako ko želi”,
• model „kako se dogovorimo.”
• model „kako je od vajkada bilo” (noć za spavanje, dan za budnost, rad i druženje…),
• model „kako se mora ili jedino može biti” i dr.

Šta smo pritom kao roditelji deci dali, a šta oduzeli, ostaje pitanje.

Možda pomogne način u kome dete ima doživljaj da se slobodno igra, slobodno vrši izbor aktivnosti, sadržaja, prostora, trenutka, a u kome pritom ustvari mi, roditelji, držimo konce u svojim rikama – način koji su naši stari dobri učitelji nazivali UMETNOST U VASPITANJU.

Preuzeto sa - porodicnikutak.com